Još se ni dežurni branitelji srpstva od zlog Basare i neprijateljskih Vojvođana nisu stišali od zamaha koji su imali prethodnih nedelja, kad se opet ukazala kriza koja prosto vapi za njihovom intervencijom, još jedan eklatantni primer ugroženosti srpstva, Srbije, nacije, opstanka, identiteta i svega onoga što jesmo i to u vidu nepostojećih napada na ćirilicu koji dolaze sa svih strana, organizovani od nepostojećih neprijatelja.
Ova najnovija odbrana oličena je u budućem zakonu o zaštiti ćirilice, kojoj nije dosta što je Ustavom propisana kao pismo u službenoj upotrebi, što se sva službena prepiska obavlja na njoj i što je prvo pismo koje deca usvoje u školama i koje se i u školama izrazito preferira u odnosu na latinicu, koja bi sa njom trebalo da bude ravnopravna, nego sada mora dodatno biti zaštićena zakonom, od koga i zašto - ne zna se. Ideja da i Narodna skupština Republike Srbije i Narodna skupština Republike Srpske usvoje ovaj zakon rođena je na sastanku predsednika Srbije Aleksandra Vučića i srpskog člana Predsedništva Bosne i Hercegovine Milorada Dodika tokom kog su, kako se u saopštenju navodi, razgovarali o saradnji u regionu. I svakako, sa kim je bolje, produktivnije i logičnije razgovarati o saradnji u regionu nego sa Dodikom, koji koristi svaku priliku da region destabilizuje, diže narod na oružje, seje mržnju među ljudima zemlje čijim građanima, navodno, služi i destabilizuje i urušava njene institucije. I naravno, kako to obično biva, razgovor o saradnji u regionu se sveo na kuknjavu o tome kako smo mi Srbi vazda ugroženi, okruženi neprijateljima, dušmanima koji pokušavaju da nam otmu suštinu našeg nacionalnog bića, ovog puta oličenog u ćirilici. Pravi recept za saradnju i poboljšanje odnosa.
Uterivači ćirilice predviđaju obaveznu upotrebu ćirilice u radu državnih organa, gradova i opština, ustanova, javnih preduzeća, javnih službi, profesionalnih i strukovnih udruženja na nacionalnom i međunarodnom nivou, javnih i medijskih ustanova, u ispisivanju naziva sedišta, delatnosti, naziva robe i usluga, uputstava za upotrebu, informacija o svojstvima robe i usluga, garancijskih uslova, ponuda, faktura, računa i potvrda, kao i da se rad u oblasti obrazovanja ostvaruje na srpskom jeziku i ćirilici. Osim toga, kulturne i druge manifestacije koje se finansiraju ili sufinansiraju iz javnih sredstava moraju imati logo ispisan na ćiriličnom pismu.
I zaista, čini se da je predlagačima zakona dovoljno da ćirilicu uteruju na silu ljudima. Ne razmišljajući o tome koliko je to beskorisno, suludo, bespotrebno i kontraproduktivno. Ne shvatajući razloge zbog kojih je to u modernom vremenu nepraktično i, sasvim sigurno, ne znajući da nema naroda koji su zamenili svoje matično pismo nekim drugim i da se to nije desilo čak ni u Sovjetskom Savezu kada je ćirilica nasilno nametana svim narodima koji su u njemu živeli, pa su, uprkos toj strašnoj diktaturi, oni ipak iznalazili načine da očuvaju i svoje matično pismo. Tako da, ma koliko latinica, zbog modernih tehnologija, globalizacije i savremenog načina života, bila prisutna u našim životima, ćirilica nije ugrožena.
Interesantno je da je usvajanje ovog zakona ne tako davno predlagala Srpska radikalna stranka, čiji su politički planovi očigledno sve zastupljeniji u delovanjima zaštitnika srpstva sa obe strane Drine. Kao i uvek, pokazuje se da je najlakše prodati priču o ugroženosti, zaveri protiv nas i ponuditi instant rešenja, instant zaštitu i, naravno, instant zaštitnike.