Srpski avanturista Zoran Zlatić sa Dorćola za svojih šezdeset devet godina stigao je tamo gde retko ko može. Obišao je više od sto zemalja na pet različitih kontinenata, šetao se džunglom i prašumom kao beogradskom kaldrmom, skupljao retke i agresivne insekte i leptire, putovao po svetu bez ijedne pare, lovio piratsko blago na Kostariki, a kako kaže najveći utisak na njega ostavio susret s lokalnim plemenom ljudoždera u Papui Novoj Gvineji.
Pleme ga je prosto rečeno, fasciniralo svojim običajima i tradicijom.
- Oni nisu divljaci, nego pripadnici druge civilizacije. Iako smo potpuno različiti od njih, prihvatili su nas kao da smo rod rođeni. Svi su crni, imaju izrazito préave usne, hodaju goli, kao od majke rođeni. Žene su zbog nas obukle suknjice od slame, dok su muškarci nosili nakurnjake od pola metra. Pre više od godinu dana pojeli su jednu Norvežanku, koja im na kraju nije bila ukusna jer je bila debela i masna. Ona je došla džipom, držeći u rukama čokoladice i bombonice, koje je potom bacala, dok su se oni borili između sebe da ih uzmu. Ta svinja od žene se naslađivala njihovom borbom, zato je tako završila - priča Zoran.
NA SVOJU ODGOVORNOST
Prema rečima našeg sagovornika, koga krasi avanturistički duh i posle toliko godina putešestvi- ja po svetu, njegova ekspedicija trebalo je da bude na planini na kojoj je bilo planirano da lovi retke leptire.
- Put je propao zato što finansijer Džo nije hteo da spava na primitivnim lokacijama, pa čak ni u hotelima sa manje od pet zvezdica. Obećao sam svom sinu Zorou, koji je dobio ime po neustrašivom junaku iz filma "Zoro", da ćemo juriti insekte i roniti sa ajkulama, a deca pamte kada ih slažete, pa sam morao da ga ispoštujem iako je ovo propalo. Tako smo se uputili ka plemenu Asmad, za koje smo čuli da su ljudožderi i da su pojeli Rokfelerovog unuka pre nekoliko godina - kaže Zlatić.
Ipak, na njihovu žalost, nakon nekoliko dana putovanja nisu pronašli ni leptire ni lokalno pleme, pa su se uputili ka drugom plemenu ljudoždera.
PONELI POKLONE
- Doneli smo im poklone, bili su oduševljeni. Ženama smo kupili kineska ogledalca, a one su bile fascinirane jer nikada nisu videle svoj odraz. Muškarcima smo doneli uzice za pecanje. Oni love ribu kopljem, a to je veoma težak posao, iako je reka plitka, pa deluje da je možete uhvatiti golim rukama. Kada sam bacio udicu, pet riba se okupilo, a onda sam izvukao jednu od četiri-pet kilo- grama i naši domaćini su skakali od sreće. Oni samo love, dok žene rade sve ostale poslove. Zato često dolazi do borbe sa susednim selima jer međusobno otimaju vredne žene - ističe Dorćolac.
Pomalo bizaran običaj kod ljudož- dera je oplakivanje pokojnika, a kako priča Zoran, za svakog preminulog seče se prst njegovom najbližem rođaku.
- Oni imaju mašinu za sečenje prstiju. Jedna žena nema dva prsta jer su joj umrle majka i sestra. Kod njih je takva tradicija, oni čak jedu i mrtve ljude. Nisam bio primoran da probam ljudsko meso, ali jeo sam zmije i pacove, koji podsećaju na dabrove. Kad ste gladni, verujte, poješćete bilo šta, a meso je, verovali ili ne, ukusno - priznaje Zlatić.
Jedva izvukao živu glavu
Zoran je imao priliku da vidi i sklupčanu mumiju ratnika koji je u sebi imao 34 strele, kojima je pogođen kad im je susedno selo otimalo žene. Jedna od prvih, a kako kaže, najskupljih ekspedicija bila je na piratsko blago na ostrvu Kokos, koje se danas nalazi u sastavu Kostarike. Bilo je i neprijatnih situacija, pa je tako Zoran jedva izvukao živu glavu, i to zahvaljujući mačeti koju je nosio sa sobom. Princeza iz jednog sela odabrala je baš mene da uđe u moj smeštaj. Da bi došla unutra, morao sam da kleknem, nakon čega bi njena majka uzela močugu i udarila bi me po glavi, pa prema njihovim verovanjima, ako padnem, neću biti dobar lovac, a ako ostanem na nogama, podoban sam. Kako sam procenio da se radi o devojčici koja nije punoletna, gledao sam samo kako da se izvučem. Majka devojčice je videla mačetu koju sam nosio, tako da se sve završilo dobro po mene - priseća se naš sagovornik.
(Kurir.rs/Objektiv)