OSEĆAM DA ME NAJVAŽNIJE ULOGE TEK ČEKAJU Bojana Maljević za Kurir o nastavku serije DUG MORU, Vlasti i legendarnom Lanetu Gutoviću
Iako je pred kamerom od svoje četvrte godine, u karijeri glumice Bojane Maljević ništa se nije podrazumevalo. Za svako novo parče sreće i uspeha morala je iznova da se bori i uvek je nalazila načine da uspe. Zato u njenim godinama minulog rada ima i smeha i suza, i uspona i padova, svega onog što jednoj karijeri daje prefiks - bogata. Kada je nailazila na prve prepreke, nije posustajala, već se prihvatala i posla producenta. Bilo je to još sredinom devedesetih, a taj zadatak s istim žarom obavlja i danas, kada stoji ispred serije "Dug moru".
Osećate li uzbuđenje pred emitovanje druge sezone?
- Radujem se njenom emitovanju, jer donosi mnogo novog. Tu su likovi za koje su se gledaoci vezali (Ana Lečić, Dragan Mićanović, Vule Marković, Nada Šargin, Leon Lučev, Vesna Trivalić, Miki Krstović, Bane Popović...), ali i novi, koji doprinose da priča teče brže i da nije više sve toliko sumorno kao u prvoj sezoni (Sebastian Cavazza, Srđan Grahovac, Milica Mihajlović) i mnogi drugi. Na početku smo zadali teške elemente suočavanja s krivicom naših junaka. Trebalo je izboriti se s tim. Sad su na redu gledaoci, da se bore zajedno sa nama. I da prepoznaju značenje mističnih elemenata koji u našoj drami imaju i metaforični značaj.
Da li vam je prva sezona nametnula veću odgovornost da sada budete još bolji?
- Poštovanje publike nas je obavezalo da druga sezona bude drugačija, još snažnija, jasnija, uzbudljivija. Mi se sada ne pitamo da li štrige (veštice) postoje, već kako i zašto postoje. I jedva čekamo reakcije publike, jer će nam značiti za treću sezonu, koju već polako stvaramo.
Koliko je bilo izazovno snimati u vreme pandemije?
- Teško je jer je promenila živote svih nas. Radili smo odgovorno, cela ekipa je bila fantastična. Nismo imali strah, samo povišenu pažnju i svest da moramo mnogo da se čuvamo. U svakoj novoj okolnosti nauči se kako da budeš bolji. Bar se ja trudim da učim.
Šta je presudilo za uspeh prvih 11 epizoda? Koliko more kao deo eksterijera u kojem ste snimali daje magiju celoj radnji, a koliko to što su Rose i generalno Luštica mesto za koje ste vezani i privatno?
- Čini mi se da smo pažnju publike privukli time što smo snimili prvu dramsku seriju s mističnim elementima. To je nedostajalo gledaocima u moru krimića i ljubavnih melodrama. Zatim, naša glumačka podela sa mnogo novih lica u kombinaciji s poznatim glumcima, ali u sasvim drugačijim ulogama. More je jedan od glavnih likova u našoj seriji. I svaki kamen je lik za sebe. I cela Luštica, Rose, koje tako dobro poznajemo, svi čarobni objekti, uključujući i one u Beogradu. Posvećenost i ljubav koju cela ekipa oseća prema ovom projektu doprinela je toj "magiji".
U kom pravcu se razvija vaš lik Svetlane?
- Biće velikih iznenađenja. Za početak, nismo želeli da držimo gledaoce u neizvesnosti šta je sa Svetlanom. Ona je živa, u Beogradu je i ne može da se vrati na Lušticu. Jednostavno, ne može da se vrati na mesto gde je u saobraćajnoj nesreći usmrtila dve osobe. Svetlana teško živi s tim. U ovoj sezoni ona će poverovati u stvari i pojave u koje nikada nije verovala. To će joj pomoći da shvati da je ipak sve povezano.
Da li je teže ili lakše kada ste i producentkinja i glumica u seriji? Možete li kao producentkinja da olakšate sebi posao glumice i obrnuto?
- Lakše je biti glumica. Veoma teško je biti producentkinja, a tek to dvoje istovremeno... Ne znam, možda je nekome lako, meni je teško, ali je lep izazov, često veoma stresno, ali je i veliko uživanje. Volim da učestvujem u celom kreativnom procesu. Davno sam počela da se bavim produkcijom, 1996. godine, kada smo snimali film "Do koske". Tada sam se upustila u tu avanturu jer nije bilo dovoljno sredstava, devedesete godine nosile su neizvesnost i nedostatak podrške, pa su glumci, a eto i ja prva među koleginicama glumicama, počeli da rade producentske poslove. Prvo da bi projekti opstali, da bi se realizovali, a potom jer sam taj posao zavolela. Planiram još dva projekta pored serije "Dug moru" i ne znam šta više jedva čekam. Nastavak snimanja ili stvaranje novog.
Koliko se vaš odnos prema glumi promenio otkako ste pre skoro tri decenije ostvarili rolu u čuvenom ostvarenju "Bulevar revolucije"?
- Moj odnos prema svemu se promenio. Odrasla sam. Sazrela. Imala sam čast da odgajam dva izuzetna dečaka, koji su sada veliki momci. Dakle, sve se promenilo, a ja ponajviše. I srećna sam zbog toga. Ne bih se nikada vratila u te godine. Za mladu devojku to vreme bilo je veoma specifično. Popularnost sam stekla još za vreme stare Jugoslavije, pa mi ta velika, posle "Bulevara revolucije", nije bila iznenadna. Ali ni laka. Znate, kad prođe vreme, shvatite koliko ste breme na sebi nosili, po različitim osnovama. A snimanje "Bulevara" pamtim samo po najlepšem iskustvu.
Ubrzo se desila i serija "Otvorena vrata", u kojoj ste bili deo fantastične ekipe glumaca. Pamtite li neke anegdote i danas sa čuvenim Lanetom Gutovićem i Oliverom Marković, koji, nažalost, više nisu s nama? Da li je neko drugi mogao da bude bolja tetka od Vesne Trivalić?
- Niko ne može da bude bolja tetka od Vesne. I privatno je zovem tetka, a ona mene sine. Velika je sreća raditi s takvom ekipom glumaca. Žao mi je što Olivera, Lane, Vlasta... nisu više sa nama. Zauvek ću pamtiti brojne anegdote, nas toliko toga povezuje, ali u ovom trenutku mi je teško da govorim o tome.
Publika pamti film "Ni na nebu ni na zemlji" i po radnji, ali i po Bajaginom hitu. Po čemu ga se vi danas sećate?
- Po Svetozaru Cvetkoviću, Miši Radivojeviću, po reci Savi, na kojoj smo snimali, po inflaciji i sankcijama, po teškoći i lepoti stvaranja u nemogućim uslovima i po celoj ekipi izuzetnih filmskih radnika koja je dala svoj maksimum da napravi najbolji film u Srbiji te 1993. godine.
Ima li razlike u stvaranju tokom tih devedesetih, koje smo smatrali teškim, kada ste snimali i "Do koske", "Nož", "Belo odelo"... i danas?
- Razlike su velike. Svet se ubrzao, mediji i stvaranje programa takođe. O tehničko-tehnološkom napretku da ne govorim. Ali nastanak i razvoj ideje, ta suština bez koje se ne pokreće ništa dobro, ostali su isti. Često govorim o tome mojim studentima. I to je jedan od najvažnijih poslova, to što predajem produkciju, što sam dobila priliku i čast da prenesem stečeno iskustvo i znanje mladim ljudima. Neki od njih su već postali profesionalci i čine me ponosnom.
Smatrate li da ste imali i sreću za role koje ste dobijali?
- Kako kad. Imala sam mnogo sreće, pa nisam, pa opet jesam. Od četvrte godine sam pred kamerama. Bilo je tu i mog umora. I moje dece, kojima sam bila potrebna. Sreća je važna u svemu, naravno. Ali duboko u sebi osećam da me najvažnije uloge, one u zrelim godinama, tek čekaju. I ja čekam njih i radujem se što ću publici, ali i sebi, umeti da ponudim nešto novo.
Šta ste kroz glumu naučili o sebi što možda ne biste spoznali da ste se bavili nekom drugom profesijom?
- Naučila sam da nije lako biti neko drugi i da je najteže biti ono što zaista jesi.
Jasmina Antonijević Milošević
Bonus video: