Na neformalnom sastanku ministara odbrane EU u četvrtak u Sloveniji razgovaralo se o Strategiji bezbednosnog i odbrambenog kompasa, koja bi trebalo da bude usvojena najkasnije u martu sledeće godine. Taj dokument testiraće lidere EU koliko su odlučni da se bave jačanjem svoje odbrambene strategije. Ministarka odbrane Nemačke Anegret Kramp Karembauer obratila se Evropskoj uniji sa Brda kod Kranja da unutar bloka dozvoli „koaliciju voljnih“ koja bi formirala vojne snage za brzo delovanje.
Generalni sekretar NATO Jens Stoltenberg podržao je planove EU da uspostavi zajedničku odbrambenu politiku, ali se i usprotivio pravljenju vojnih jedinica EU za brzo delovanje zbog toga što bi to dovelo do dupliranja savezničkih operacija. Francuski predsednik Emanuel Makron, otkad je stupio na dužnost, jedan je od najvećih zagovornika koncepta stvaranja „prave evropske vojske“.
Još od Samita EU u Nici 2000. godine stalno se govori o vojsci EU, o potrebi da EU ima snažan sigurnosno-odbrambeni sistem i komandni lanac odlučivanja o zajedničkim vojnim misijama. Svako preveliko osamostaljenje EU u oblastima spoljne, bezbednosne i odbrambene politike u Vašingtonu pali alarm, jer bi ta evropska, dupla komandna struktura mogla da oslabi NATO i potkopa transatlantske veze, koje su temelj evropske stabilnosti i bezbednosti.
Posle bolnih lekcija naučenih u mučnoj evakuaciji iz Avganistana, stara ideja ponovo je na stolu. Ideja, ali i problemi! Evropljani su razočarani jer se pokazalo da, bez obzira na to što su imali sve potrebne resurse, nisu bili u stanju da, bez Amerikanaca, evakuišu svoje državljane i saveznike na terenu koji su im godinama pomagali u Avganistanu. Određeni broj država članica EU ne želi preklapanje s NATO, koji vide kao glavni oslonac svoje sigurnosti, bez obzira na preveliku zavisnost od SAD, dok drugi ne žele „militarizaciju EU“ i nerado ulažu u odbranu i jačanje vojske, što je još jedna od prepreka „strateškoj autonomiji“ kontinenta.
EU se davne 1999. obavezala da će razviti kontingent od 50.000 do 60.000 vojnika koji bi mogao biti raspoređen u roku od 60 dana. To se nikada nije ostvarilo. Umesto toga, blok je 2007. godine formirao multinacionalne borbene jedinice, 18 bataljona po 1.500 vojnika, međutim, za njihovo raspoređivanje nije postojala politička volja. EU je 2017. zvanično pokrenula pakt PESCO (Stalna strukturna saradnja), koji predviđa snažniju saradnju u oblasti odbrane, zajednička ulaganja u vojsku i projekte razvoja.
Ruska aneksija Krima 2014. godine, Tramp i bregzit podstakli su Brisel na izgradnju zajedničke odbrambene politike EU. Mnogi smatraju da je sad pravi trenutak da se to dovede do kraja jer je turbulentni završetak avganistanske kampanje promenio tok stvari.
Zagovornici armije EU koja deluje nezavisno od Vašingtona pokušaće da pridobiju skeptike unutar bloka, a to će biti komplikovano jer je za EU trenutni prioritet zaštita granica od dolaska migranata. Težnja za uspostavljanjem panevropskog odbrambenog sistema ostaće san jer, kao i kod mnogih odluka o spoljnoj politici Unije, postoji sijaset želja i ambicija, ali je ishod negativan. Stvarnost se ne podudara s početnim koracima.