USTOLIČENJE MITROPOLITA JOANIKIJA! Vernici poručili: Desilo se sve najbolje što je moglo, spasen je obraz Crne Gore
Narod u Podgorici, okupljen ispred Sabornog hrama, ispratio je patrijarha
Porfirija i mitropolita Joanikija na Cetinje, a onda ih sa još većom radošću dočekao na povratku
Kako je samo juče oko podne odahnula ona masa naroda okupljena ispred Sabornog hrama u Podgorici, kada su, pravo sa Cetinja, sa ustoličenja novog mitropolita, pred hram stigli Njegova svetost patrijarh Porfirije i mitropolit Joanikije!
- Dostojan, dostojan! - klicao je narod dok su patrijarh i mitropolit prolazili kroz narod.
- Ne damo svetinje, ne damo svetinje! - stigao je onda i sledeći poklič.
Boban Tomić iz Podgorice, posle sati i sati čekanja ispred hrama, slušanja vesti o nemirima na Cetinju, o barikadama, kordonima, suzavcu, šok-bombama, obrisao je hladan znoj sa čela kad su prisitgla dvojica velikodostojnika Srpske pravoslavne crkve.
Nije ovo mali dan
- E pa, brate, kad sam ih ugledao da su se vratili, odavno mi ljepše nije bilo. A priznajem, jesam se bio uplašio, odoše na Cetinje bez naroda, ko zna šta može biti - rekao nam je Boban dok je, sav zadovoljan, sa skupa ispred crkve sa zastavom trobojkom preko leđa kretao kući.
A kod kuće, ispričao nam je još Boban, po podne će biti kao da je slava, svečano, veselo, nije ovo mali dan - Crna Gora je dobila novog mitropolita. Pred samim hramom patrijarha i mitropolita dočekao je, sav svečan, u narodnoj nošnji, Pavle Mirić, rodom od Kuča. I on se, priznaje, bio uplašio šta će biti, kako će proteći ustoličenje, da se ne odloži, jer bi to, veli, bio baš veliki poraz. - Uveren sam da je jutros vojska odradila pravi posao da se spase obraz Crnoj Gori. A ovi što su protiv, ne čuvaju oni Crnu Goru, nego ukradeni kapital. Ama mi danas srce baš puno - veli Pavle.
Hteli pešice na Cetinje
A Miloš Ajković, kršni momak, sav ko od onih brda okolo odvaljen, pričao mi je pred hramom da se ni u subotu, ono kad je bilo najteže, kad je malo ko ostao uveren da će ustoličenja na Cetinju biti, nije uplašio, da je verovao. Miloš je prošle godine, kad su bile litije, krsnim hodom pešačio sa grupom prijatelja 550 kilometara od Beograda do Podgorice, posle i od Svete gore do Ostroga. - Koliko mi je samo srce danas! Narod je juče, jutros, poslušao blage reči patrijarha i mitropolita da se ne ide na Cetinje, a mnogi su hteli. A da je narod krenuo, ko zna šta bi bilo. Ovako, desilo se sve najbolje što je moglo, Bog je sve to uredio kako treba - kaže Miloš.
- Srce mi je danas mnogo veselije no juče u ovo doba - priznao mi je ispred crkve i Milisav Popović sa Meduna, potomak Marka Miljanova. - Bilo nam je teško jutros, mnogo smo tužni bili kad rekoše da se neće ići na Cetinje. Ostalo je ovde nas 300 da čekamo, a bili smo spremni da krenemo i pešice ako treba. Na Cetinje se vazda išlo sa kapom u rukama dok nije srušena ona lovćenska kapa, od tada se tamo ide sa tugom - kaže Milisav.
Uklanjanje barikada
A pre nego što su se patrijarh i mitropolit sa Cetinja vratili u Podgoricu, gore iznad Cetinja, policija je polako uklanjala jednu po jednu barikadu s puta prema Podgorici, gorela je jedna velika barikada na samom ulazu u grad, crni dim je kuljao iznad magistrale dok su se odozdo od grada čule detonacije topovskih udara, a ljudi uzbrdo pristizali uplakani od suzavca. Komite sa barikada polako su se razilazile, bez reči, umorni od neprospavane noći, očiju punih suzavca, tužni, reklo bi se gledano iz daljine.
Zoran Šaponjić