Paradigma završnog Grend Slema sezone je potpuno promenjena, a sa tim verovatno i svaki sledeći turnir u periodu istorijske tranzicije u profesionalnom tenisu. Hoće li Novak Đoković pokazati svoju vanvremensku veličinu protiv neugodnog izazivača iz SAD, i kako do pobede u ovakvom meču?
Po mnogim teniskim stručnjacima, svedoci smo jednog od najboljih Grend Slem turnira ovoga veka – a svakako takmičenja tokom kojeg afirmaciju stiču nesporno nove zvezde „belog sporta“. Njihovim sjajnim uspesima paradigma završnog Grend Slema sezone je potpuno promenjena, a sa tim verovatno i svaki sledeći turnir u periodu istorijske tranzicije u profesionalnom tenisu. Usled toga, treba biti uviđajan i hrabar da se izbrišu i marginalizuju sve predrasude prema svim preostalim učesnicima aktuelnog Ju Es Opena – jer su se, bez izuzetka i oprečnih mišljenja o opravdanosti – svi izuzetno zasluženo našli u drugoj nedelji završnog Slema sezone. I bez obzira što bi prosečni ljubitelj tenisa smatrao da je normalno da se Đoković, Medvedev i Zverev ne svrstavaju u isti rang sa Van der Zanšulpom, Opelkom, Herisom i Oteom – ovoga puta takav pristup nije ni dobar, ni realan. Jednostavno – utisak je da je u Njujorku ovog septembra sve postalo moguće – i veliko je zadovoljstvo i užitak ispratiti zbivanja na ikoničnim terenima Flašing Medousa dok budemo saznavali – da li će i šta od toga zaista postati stvarnost.
Dženson Bruksbi je tipična priča o Američkom teniskom snu – doduše bez željene transformacije u stvarnost poslednjih godina kao što je bio slučaj ranije sa Samprasom, Agasijem, Kurijerom, Čengom i ostalima, ali i bez obzira na to – svakako važne i (uz novu generaciju dolazečih igrača) zanimljive pojave na svetskoj profesionalnoj teniskoj sceni. Dvadesetogodišnjak koji se, opredelivši se za profesionalnu turneju umesto za tenis na koledžu, kalio uglavnom na čelendžerima – „eksplodirao“ je upravo ovog teniskog leta na Američkoj turneji – igravši finale turnira serije ATP 250 u Njuportu i polufinale serije 500 u Vašingtonu – i time enormno samopouzdanje, duplirano opravdanom posebnom pozivnicom za aktuelni Ju Es Open.
Lista igrača koje je na turnirima proteklih nedelja dobijao – aktuelizovana neočekivanim uspesima nekih od njih (Milman, Ože-Alijasim, Tijafo, Anderson, Tompson, Gojovčik, Kudla, Donckoj) – govori o tome da je u pitanju teniser koji ume da dobija po igri veoma različite protivnike, i da mu je upravo raznovrsnost igre jedan od glavnih aduta. Primena varijacija u igri – gde se taktičke varijante obogaćuju širokim dijapazonom raznovrsnih udaraca – potvrda je kvaliteta, talenta i osećaja za igru, a kada takav igrač pobeđuje to ujedno znači i da je veoma vredan i marljiv radnik koji ima zreo pristup igri, definisanju ciljeva i puta ka pobedama. U tim, formativnim godinama, odnos sa trenerom (kao bukvalno članom porodice) je izuzetno važan – a što je on postojaniji, kao što je slučaj sa Džensonom i u američkom tenisu prepoznatim stručnjakom Džozefom Gilbertom – to je proces usavršavanja i afirmacije u teniskom svetu stabilniji i brži.
Pred Amerikancem je večeras izazov koji mu se – bez obzira na sve navedene kvalitetete - možda nikada neće ponoviti u karijeri, u situaciji u kojoj mu je zagarantovana bučna podrška publike – i još bučnija u slučaju da bude dobro igrao. Ako preskočimo standardno izlistavanje floskula poput one da „nema bojazan od Đokovića“, Dženson Bruksbi – istini za volju – zaista i nema predstavu o tome šta ga čeka sa druge strane mreže. Sati pregledanih snimaka mečeva Novaka Đokovića – pogotovo onih protiv mlađih izazivača sa prethodnih takmičenja, detaljno izložena strategija od strane trenera, nesporno dobra fizička i tehnička priprema i vera u sebe – mogu se srušiti kao kula od karata kada ga vanserijski as poput Novaka Đokovića ubaci „u mašinu“ i svede mu igrački prostor na puko tenisko preživljavanje do kraja meča. To umeju besprekorno da urade asovi poput Novaka i kolega iz „velike trojke“, sve više i Medvedev i Zverev – i predstavlja bitnu lekciju u karijernom sazrevanju mladih igrača.
Šta bi bilo potrebno da Novak odigra takav meč? U taktičko-tehničkom smislu – to bi pre svega podrazumevalo besprekoran servis sa varirajućim pravcima, sa visokom procentom realizovanog prvog servisa (i po potrebi drugog) i spremnost da se efikasno izvode kombinacije udaraca za viner u narednih 2 do 4 udaraca. Osvajati svoj servis bez većih poteškoća u prva dva seta su ključ za pobedu, a protiv mlađih igrača uz to ide i maksimalna mobilnost i laserska preciznost i ubitačnost pri izvođenju vinera. Prebacivanja sa mladima se treba kloniti, jer duge serije njima dižu samopouzdanje do riskantno visoke mere – već kroz agresivnost i iskustvom osmišljene „paterne“ dolaska do pozicije za viner „frontalnim“ osvajanjem terena „ubijati“ entuzijazam i žar za nadmetanjem kod mlađeg izazivača – i njemu večeras izrazito naklonjene publike. Uz to, takođe treba biti energetski maksimalno efikasan – jer su padovi u taj-brejku prvog, sredinom drugog i tokom trećeg seta nešto što sve češće viđamo kod Novaka, i zato treba izbeći bilo kakvu rezultatsku neizvesnost koja bi mogla da dovede do nepotrebnog iscrpljivanja i neumitnog pada nivoa igre i koncentracije protiv mladog protivnika koji se lakše i brže regeneriše. Novakov cilj u Njujorku je osvajanje rekordnog 21. Grend Slem trofeja i ništa drugo, i iako se do toga stiže pobedama iz meča u meč – strateška dubina i rezerve se moraju održavati i obnavljati kako bi on bio ostvaren. Netipične pripreme Đokovića za ovaj turnir možda i dalje daju povoda za zabrinutost – čak i u ovom trenutku i u ovom pogledu – i Novak bi morao i radi sebe i drugih da „stavi tačku“ na tu temu upravo pobedom u ovom meču. Ukratko i jednostavno – protivniku se ne sme dati šansa da se razigra, da se vrati u meč, da poveruje da može – ili, još najgore – da od početka parira i kroz meč diže veru u sebe i svoju eventualnu pobedu.
Džensonu Bruksbiju bi eventualna pobeda nad Đokovićem mogla da predstavljala i vrhunac karijere – i to je potpuno normalno posmatranje prilika i izazova za igrače njegovog ranga i uzrasta koji su se izborili za tu priliku. Ne treba gledati dalje od onoga što su upravo na ovom turniru već uradili Alkaraz i Fernandez da bi se zaključilo šta su sve u stanju da učine, žrtvuju, izdrže i izmisle da bi ostali u žrebu još jedan set – a kamoli kolo u drugoj nedelji Grend Slema. Ponekad ta anksioznost može da ih i sputa, preoptereti – ali ako im se da prilika da se, posle prvih posrtaja, vrate u željeni ritam igre – fanatično će se boriti da svoj san ostvare. U tom smislu, ne treba izuzeti ni razne nekonvencionalne metode i „mangupluke“ – jer je želja ono što dominira nad „etiketom“ i fer plejem u tim momentima – a biva udesetostručena učešćem tribina u meču, što bi mogao da bude preventivni deo Novakove poslovične „vizualizacije“ pred ovaj meč.
Važnost pobede u četvrtom kolu, prvog meča druge nedelje ovog Ju Es Opena, podcrtao je i sam Novak odbijanjem da na konfencijama za medije priča o mehanici svojih priprema pred ovaj – i nadajmo se – naredna tri susreta. Iako su velika iznenađenja i dalje moguća – s obzirom na prisustvo igrača u žrebu koji su već pokazali da mogu mnogo više nego što im je bilo pripisivano – očekivanja su da će za Novaka svaki naredni susret bivati sve teži – odnosno da mogu da se posmatraju kao niz „malih finala“ do onog konačnog u nedelju 12. septembra. Tako treba gledati i na ovaj – meč u kome je umesto već afirmisanog i Novaku dobro poznatog Aslana Karaceva priliku da zasija još svetlije na teniskom nebu izborio Dženson Bruksbi – i posmatrati ga kao veoma ozbiljan izazov u nameri da Novak Đoković ostvari svoj prvi najveći životni cilj.
Ono što sigurno znamo je – da veliki šampion sve ovo zna. Neka to ubedljivo potvrdi na terenu za koji sat!
Vuk Brajović / Kurir sport