Nastavljamo mini-serijal o ustoličenju, protestima - koji su se, na sreću, završili bez žrtava u ljudstvu - i njihovim posledicama po istoriju i život. Prema Ćosićevom gvozdenom pravilu, pobeda u cetinjskom ratu (nije to prejaka reč) za Joanikijevo ustoličenje vrlo brzo će se pretvoriti u poraz u (nategnutom) miru koji je (privremeno) ponovo uspostavljen u Crnoj Gori.
Toj Pirovoj pobedi proistekloj iz rešenosti da se po svaku cenu sprovede „naša“ volja (koja se prečesto ne poklapa sa božjom) verovatno su se obradovali - svaki po meri svoje skudoumnosti - samo Borat Krivokapić i Joanikije Mićović, koji je na tron Sv. Petra Cetinskog ustoličen - cinik bi rekao instaliran - da bi razgradio ono što je njegov prethodnik Amfilohije gradio trideset godina.
Na prvi pogled čini se da je TO isto, ali uopšte nije isto. Za razliku od Joanikija, Amfilohije je bio snažna, duhom izobilno obdarena ličnost, a takvima često uspeva da budu u pravu i kad greše i da dobijaju i kad gube. Prevodeći Knjige makavejske - ne bi li upotpunio okljaštreno srpsko izdanje Starog zaveta - Amfilohije je verovatno pomislio da bi i on mogao da učini isto ono što je činio Juda Makabi.
Šta je (i zašto) Juda Makabi činio, obavestite se u novom izdanju Starog zaveta ili - lakše će vam biti - na Vikipediji, preopširno je za kolumnu, a i nije naša tema. Naša tema je interesantnija. Amfilohije je, naime, umalo postigao isto što i Makabi, samo je zaboravio jednu stvar - da je Juda Makabi pripadao izabranom, a ne samoizabranom narodu.
Obdaren snažnom verom, još snažnijom voljom i političkim lukavstvom jednog Pašića, Amfilohije je - ne hajući mnogo za beogradski Sinod - stigao na korak do ostvarenje svog cilja - Crne Gore kao teokratske države, kojom - da se Vlasi ne bi dosetili - ne bi vladao lično (mada bi to najviše voleo), nego daljinski, preko Borata Krivokapića kao transmisionog kaiša.
Kao transmisioni kaiš, Borat bi još i poslužio, ali bez Amfilohijevog autoriteta i harizme iza leđa služi isključivo kao sprdnja sa samim sobom i - koliko je to moguće, jer mu manevarski prostor prilično sužen - sa državom Crnom Gorom.
Još pre nego što je i ustoličen, beogradska marioneta Joanikije Cetinjski započeo je čistku Amfilohijevih kadrova, za koje, doduše, ne mogu reći da ih nešto naročito žalim, ali mogu sa velikom dozom izvesnosti reći da će - posle prvog globalnog potresa - cetinjska ujdurma završiti vraćanjem SPC na fabrička podešavanja iz ‘45. Stariji se sećaju kako je to izgledalo, a mlađi će videti.
Inače, u sukobima dugog trajanja, poput ovog crnogorskog, nema bezgrešnih. Nepomirljivost, isključivost i tvrdoglavost su obostrani. S tom razlikom što je na Cetinju - kao i u ratovima devedesetih - menadžment i marketing srpske grešnosti bio katastrofalan i što će se - kao i posle 2000 - pokazati razornijim po srpsko društvo nego po protivničku stranu.