Retki su bili oni koji se pre početka ovog Ju Es Opena nisu pitali – da li Novak Đoković može da dođe do rekordne 21. titule – pogotovo posle gorkog iskustva sa olimpijade u Tokiju.
Konačni odgovor koji je najbolji igrač sveta dao preksinoć u (onakvom!) meču protiv Bruksbija je bio jasan, a onaj ko ga nije shvatio – neka to već bude njegov problem. Novakov šampionski niz je sve izgledniji, osećaj konačnog trijumfa se širi Flašing Medousom – ali su pred njim tri najveća koraka do ostvarenja njegovog najvećeg karijernog cilja, i svaki – teži od prethodnog.
U međuvremenu, Otvoreno prvenstvo SAD u tenisu 2021. je poprimilo istorijske konotacije iz mnoštva dodatnih razloga, krajnje pozitivnih – postavši do sada najšira platforma za afirmaciju novih (i u nekoliko slučaja izuzetno mladih) teniskih asova među muškarcima i damama podjednako. U tom smislu je još zanimljivije i intrigantije očekivati i posmatrati zbivanja u samoj završnici turnira u singlu (i dublovima, da budemo krajnje fer) – u kojima su glavni akteri predstavnici različitih generacija i stilova igre, originalnog narativa i posebnih motiva. Ju Es Open je predstavio pravo tenisko bogatstvo – i po tome će sa pravom biti dugo pamćen.
Naravno, ono što je najvažniji element (u čekanju) njegove pretpostavljene posebne uloge u teniskoj istoriji bila bi 21. Grend Slem titula Novaka Đokovića – do koje će morati da prevaziđe najveće izazove u dve nedelje njegovog trajanja. U saglasnosti sa Novakovim principom da se fokusira samo na naredni meč – bavićemo se njegovim večerašnjim četvrtfinalnim mečem protiv osmog igrača sveta, Italijana Matea Beretinija, dobro poznatog rivala sa kojim ima idealan „skor“ – 3 pobede i ni jedan poraz.
Do sredine drugog seta protiv „talentovanog gospodina Bruksbija“, Novak je demonstrirao jednu prateću slabost koja – srećom – ne mora da ima fatalne posledice u formatu meča na 3 dobijena seta. Adaptacija na nepoznato – a pogotovo kada je to nepoznato snažno, rastrčano, inspirisano, vraća sve i ume da otrgne važne poene u gemu i setu – kod Novaka može da bude problematičan proces.
Srećom, to neće biti slučaj sa Beretinijem – protiv koga naš as od početka može da igra veoma predvidivu igru. „Italijanski malj“ koji sjajno koristi silovit prvi servis da završi poen kroz kombinaciju 1-2 (servis + viner) zna da ta njegova komparativna prednost u Novakovom slučaju najčešće biva značajno relativizirana – s obzirom na to da je u spomenuta 3 meča od Novaka uzeo samo 2 seta. U vezi toga, zanimljivo je da su oba dobijena u taj-brejku, pa će ta činjenica predstavljati poseban izazov za Novaka – i ohrabrenje za Beretinija – u slučaju da se na taj način bude odlučivalo o pobedniku u setovima (poprilično izvesno barem u jednom).
Protiv šarmantnog Italijana Novak Đoković će moći da od početka plasira svoju „šampionsku auru“ na teren – i igra svoju igru, modeliranu po prethodnim uspesima, iako je njihov jedini dosadašnji meč na tvrdoj podlozi ujedno i njihov prvi – iz 2019. godine (O2 Arena London). Na tom završnom Mastersu sezone Beretini se po prvi put nametnuo kao član Top 10 svetskog tenisa, bez približno toliko iskustva i pobeda koliko ih ima sada – i danas predstavlja jednog od najboljih igrača sveta koji je – dok u vrhu – ujedno najviše i napredovao i razvio svoju igru u mnogo više dimenzija od „servisa i vinera“.
Đoković je mudro i strpljivo „gradio kulu pobede“ protiv Italijana – uz idealnu dozu agresivnosti u početku poena kao „prvi red strategije“, dok je Beretini često umeo da se „preigra“ u situacijama koje bi smatrao za oportune za napad i sticanje poena, i ishitreno i bez dovoljno fokusa pokušavao da odigra vinere ili krene na mrežu – „gutajući“ Novakov mamac. Niz takvih situacija je nešto što umanjuje samopouzdanje kod igrača, ubija mu ritam i čini ga opreznijim ili pasivnijim (ili još gore – totalnim samouništavajućim hazarderom) i dovodi do situacije u kojoj bolji i iskusniji dalji tok meča rutinski vodi ka željenom završetku. Videćemo da li su Beretini i njegov stručni štab nešto naučili i spremili da primene u vezi tih iskustava – u večerašnjem meču...
Iako je Beretini bio taj koji je osvojio prvi set u njihovom poslednjem meču na londonskoj travi (podlozi na kojoj do ove godine nije bio afirmisan) – nije uspeo da kreira ili iskoristi inicijativu i spreči silovit „kam-bek“ Đokovića u preostala 3 seta. Iako će večeras biti izuzetno važno ko će dobiti prvi set – iz razloga dalje primene ili adaptacije strategije igre i raspoređivanja energije (za ovaj i naredne mečeve u Njujorku – ako ih bude bilo) to ne mora da bude i presudno, jer je Đoković u prethodnom kolu pokazao da je u stanju da potpuno reformiše svoju igru i regereriše sebe kroz meč – dok manje iskusniji protivnici najčešće „brinu“ o svom nenadano stečenom imetku (u slučaju vođstva) i kako da ga održe – umesto da se isključivo bave samo igrom i raspoloženjem na terenu. Novaku bi osvajanje prvog seta – uz barem jedan brejk – bila sjajna uvertira da nastavi da „melje“ (tiho ili snažno, svejedno) do sticanja verovatno presudne prednosti od 2:0 u setovima, dok bi Beretini nastojao da se odbrani od očekivanog Novakovog „nasrtaja“ ka rezultatskom izjednačenju i vraćanju inicijative na njegovu stranu – visokim nivoom serviranja i kontrolisanim brojem grešaka u razmenama.
Novaku će – naravno – sjajan prvi i pouzdan, dubok ili „slajsovan“ drugi servis i duboki ritern biti od kapitalne važnosti za pobedu, ali će njegov uspeh izuzetno zavisiti od toga koliko će brzo uspevati da „uđe u teren“, izdominira svojom agresivnošću i preciznošću u paralelama – i održi što manji broj grešaka u eventualnim dužim razmenama „po dijagonali“ – naročito iz bekhenda. Matea treba držati podalje od forhenda, jer iz njega seva drugi „malj“ po kome se njegova igra prepoznaje – ali je moguće i da počnu da mu se gomilaju greške iz tog udarca – u slučaju zamora ili isforsiranih pokušaja da se dođe do vinera po svaku cenu – a pogotovo ako Novakova igra bude podsećala na „teniski zid“. Nije opravdano svoju strategiju igre bazirati na predviđanju protivnikovih grešaka – jer se možda desi da ih tog dana i ne bude, makar vi radili sve što ste i pre da do njih dođe – ali bi one mogle da budu već viđena posledica Novakove kompaktne, fokusirane i efikasne igre.
Psihofizička spremnost i motivi kod obojice učesnika večerašnjeg četvrfinala iz Srbije i Italije su na nivou koji kod obojice sigurno stvara stanje zadovojstva i samouverenosti, iako su na ovom turniru imali pasaže u igri koji su znatno ispod njihovog nivoa i proseka. Posle meča sa Bruksbijem – moglo bi se reći da je Novak uspostavio i solidan odnos sa publikom i da mu se sa tribina sve više ukazuje poštovanje koje zaslužuje i koje će mu večeras (i narednih dana, nadajmo se) itekako prijati – ali se ne treba čuditi ako njujorčani budu želeli da navijanjem za Beretinija meč učine nešto neizvesnijim, zabavnijim ili barem dužim. Za taj scenario Novak ima spremna „posebna stanja svesti“, i ne bi trebalo očekivati da će to biti izvor značajnih problema po njega. „Velika jabuka“ je grad u kome je „mala Italija“ jedna od istorijski najvažnijih četvrti grada – i glasna podrška njihovom asu je zagarantovana, ali je takođe i dobro poznato da je za Novaka Italija, pored Srbije, možda i najviše omiljena zemlja – i da su između njega i „azura“ pozitivne emocije obostrane i rado prihvaćene.
Ako je već sve tako, onda ni kasni termin održavanja ovog meča po srednjeevropskom vremenu (3 AM) ne može oduzeti čari i užitak ovog meča za prave ljubitelje tenisa na Balkanu i Apeninskom poluostrvu – i, nadajmo se, osmehe i zadovoljstvo poklonicima prvog igrača sveta tokom dugog dana koji će početi omiljenim srpskim sportom druge decenije 21. veka...
Vuk Brajović / Kurir sport