Vetar briše na Mišeluku, kola Hitne pomoći prolaze kroz rampu, momak i devojka na portirnici ostavljaju kese, neko je tu njima drag... Kovid bolnica Novi Sad. Reporterke Kurira prva su medijska ekipa koja ovde ulazi.
Ruža vetrova gospodari padinama Fruške gore, pa zato, vele Novosađani, ovde stalno duva. Još je despot Stefan Lazarević beležio kako je lekovito to fruškogorsko ukrštanje vetrova. I gle paradoksa ili pak znaka - kovid bolnica nikla je baš na toj ruži vetrova, koja nosi kiseonik i zdrav vazduh.
Vijori se trobojka pred novcatom zgradom. Podignuta na brdašcu Mišeluka, naselja kome ime osta još iz turskog doba, a u prevodu je hrastova šuma, bolnica dominira krajem. Pred ulazom, na nasipu, cvetna leja u obliku velikog srca kroz koje ide impuls. Jasno - znak da je tu medicinska ustanova. Al' i simbol - život mora da pobedi.
Dočekuje nas prof. dr Velibor Čabarkapa, upravnik kovid bolnice i pomoćnik direktora Kliničkog centra Vojvodine (KCV). Čovek koji godinu i po dana drži u rukama konce organizacije kovid sistema u KCV sad pod svojom palicom drži prvu kovid bolnicu u pokrajini. Kroz prozor kancelarije gleda na ono srce od cveća. Ali i veliku mišelučku crkvu. I Most slobode. Eto sve simbolike ove borbe u jednom pogledu...
Kraj stola čokolada. Mora, kroz osmeh kaže, uvek pri ruci da ima slatkiš - ako padne šećer. Poslužuje nas. Nama još nije pao. Tek krećemo. U bolnici je tog, sedmog dana po otvaranju, 136 pacijenata. Iz cele Vojvodine. Deset ih je intubirano, biju životnu bitku.
- Najveći broj pacijenata ima između 40 i 60 godina, a većina ovde smeštenih nije vakcinisana. Naročito oni s teškom kliničkom slikom i svi intubirani. To su obostrane upale pluća koje progresiraju, a bolest ide na druge organe. Zar sam podatak da svih 10 pacijenata na mehaničkoj ventilaciji nije vakcinisano nije dovoljan da ljudi shvate da treba da prime vakcinu kako bi pomogli i sebi i drugima, ali i zdravstvenom sistemu - priča prof. Čabarkapa, koji svačiji muku isto doživljava, ma koje dobi bio:
- Teško mi je kada vidim pacijenta u teškom stanju, nema veze ima li 25 ili 90 godina. Čovek je čovek.
Idemo dalje. Kroz bolnicu nas vodi dr Jelica Alargić, hirurg, žena koja se do pre 18 meseci bavila transplantacijama, a koja je od prvog dana u crvenoj zoni. Na transplantacije mora da zaboravi dok korona ne zaboravi nas. S nama je i okretna sestra Daliborka Medvedec.
Dugi beli hodnici mirišu na novo. Sve je belo, sve je čisto. Najpre - skidanje do gole kože. Stvari u ormarić, pa uskakanje u bele uniforme. Svaki ormarić ima ključ, a svaka uniforma dva džepa - da imaš gde i taj ključ. Na sve se mislilo. Sledi puna "ratna oprema" - skafander, maske, rukavice, naočare... Kao korona prvoborac, doktorka Jelica "obuva" duboke kese umesto kaljača. Tako je bilo na početku, kad je pošast stigla, kad ništa nisu znali. Tako je za nju i danas - nijedan milimetar tela ne ostaje nepokriven. I ona je jedna od retkih u belom mantilu koja koronu nije imala. Naravno, pelcovana je čim je cepivo stiglo.
Najpre angiosala, operaciona sala... Sve je spremno, kad zatreba. Hodnikom promiče pokretni rendgen. Prolaze skafanderi. Sledi blok poluintenzivna-intenzivna. Duž zida ređaju se police s infuzijama, bočicama... Pište monitori. Ovde su čak i dugačke sobe podeljene na muške ili ženske. Da nikom ništa ne bude neprijatno. Ni presvlačenje, ni otkrivanje...
Pacijenti su svesni. Mada neki izgledaju kao polumrtvi. Mnogi su teški. A gotovo svi na kiseoniku. Nekom ga treba manje, a nekom baš, baš visok protok.
Vreme je ručka. Na stočićima ima netaknutih plastičnih kutija s jelom. Na njima po dva parčeta crnog hleba. Onima u krevetu nije do života, a kamoli jela.
Ali ima i onih koji se još drže. Tu je i mladić od 36 leta. Nevakcinisan. Kao i svaki s tim statusom, veli da je, eto, sve mislio, sve sad će, sad će, kad ga u tom stiže korona. Mnogo sam ih takvih videla, mnoge bolnice prošla. Neće ti istinu reći za živu glavu. Uvek su hteli da se pelcuju, ali eto, večito bili u gužvi...
Nakačen je na šest litara kiseonika. Teško se zakašlje, a maska odskače s usta i nosa. Vraća je, namešta. Ispijen je. Deluje nekako sablasno.
- Bio sam super, al' pluća su mi samo pukla. Nisam znao šta me snašlo. Vajda ću biti okej - polako izusti.
Dečko pored je skroz umrtvljen. Čas gleda u plafon, čas zatvori oči. Ne progovara. I oni iza, do prozora. A kroz njega pogled na njivu suncokreta. Pa i oni oborili glave, čekaju žetvu.
Al' društvo na prednja dva kreveta veselo. Pridigli se. Živnuli. Tu im je do 60 leta. Grlati i kroz maske. Jedan iz obližnjeg sela. Komšija mu ovde medicinski tehničar.
- Ma, vi iz Suseka ste, naravno, najbolji - smeje se Daliborka, koja u malom prstu drži svakog pacijenta.
Kao i ona dva monitora za glavnim pultom. Na njima vitalni parametri svih obolelih. U svakoj sekundi sve na dlanu. Ne moraš non-stop trčati od kreveta do kreveta.
U ženskoj sobi je i mlada mama. Krupna, a lica ko jabuka, onog okruglog. Verovatno je pre korone bilo i rumeno. Al' sad je bleda. I htela bi da priča, al' nije lako.
- Deveti dan u bolnici, ovo mi je druga. A kući dve bebe. Devet dana ko devet godina bez njih. Samo da se dočepam kuće - zakašlja se, teško zadiha, sestra pritrči - mora da miruje.
Do prozora starijoj gospođi mere pritisak.
- Super, 116 sa 74. Ekstra ste vi - sestra će.
- Ma super sam sad. A mislila sam da sam gotova. Hvala ovoj divnoj deci što nas ovako gledaju. Izvukoše me. Sad sam sigurna da će sve sad biti u redu - smeje se.
Do ulaza baka. Osamdeset druga joj je godina. I ona je nakačena na kiseonik. Ali voli društvo. Samo bi da priča.
- Jedan sin mi lane zaglavio bolnicu, drugi samo što je izašao. Bogami, bi tesno s obojicom. Nijedan neće vakcinu, ne mogu im ništa. A ja, evo mesec dana po bolnicama - poče baka, kojoj je možda baš vakcina glavu spasla.
Krenu od Kulina-bana... Pa vidi ti sad, ispade da je moja majka iz njenog rodnog kraja. Što se obradova. Pa i meni nekako dođe prisna i moja. Čudna neka energija se stvori. Ne staje ona. I s maskom nekako lako priča. Ali nama je vreme dalje...
- Pozdravi mamu! Pozdravi mamu - maše i viče veselo, odzvanja kao neverovatna pesma uz jednoliki ritam monitora.
Za kraj slikamo s vrata sobe, nizove punih kreveta, ljude i mašine kraj njih...
I izlazak je odavde "nauka" - kroz dezinfekcioni tunel, pa svako svoju kesu za bacanje skafandera, opreme... I pravac tuš-kabine - muške i ženske odvojene, naravno.
Eto nas u zelenoj zoni. Gomila belih skafandera na poslednjim pripremana. Na svakom natpis počinje sa "dr". Vreme je za vizitu. Časkom će da će razmile, po tačno utvrđenom planu, na tri sprata...
Napolju tri saniteta u koloni, pred hitnim prijemom. Oboleli samo pristižu...
Isto veče vetar je duvao i na Tašu. Dok je Plasido Domingo izvlačio arije, pred očima mi je bio onaj netaknuti spanać u plastičnoj kutiji i parče mesa uronnjeno u njega. Izjedala me krivica što sam uopšte tu dok pod ružom vetrova i širom Srbije ljudi i umiru...
Ali svi mi samo želimo život. Stari, normalni život. Budimo svi fer i uradimo što je do nas... Da pobedi život.
(Kurir.rs/Jelena S. Spasić)