Jedanaesti septembar je po mnogo čemu bio početak jednog novog sveta koji su od tad obeležili haos, ratovi i nesigurnost. Takođe vizija sveta prema američkom sociologu Frenisus Fukujami koji je pisao o "Kraju istorije" i pobedi liberalnog kapitalizma pala u vodu.
Dan, posle terorističkih napada na Njujork i Vašington dok se vijao još dim iz ruševina Svetskog trgovinskog centra i E krila Pentagona, o napadu se oglasio i NATO. Naime, NATO pakt je tad prvi put u svojoj 52 godine dugoj istoriji po prvi put u svojoj istoriji od 4. aprila 1949 posle potpisivanja Severnoatlanskog ugovora u Vašingtonu po prvi i jedni put pozvao na član 5. Povelje NATO o zajedničkoj odbrani:
Član 5.
"Potpisnice su saglasne da će napad na jednu ili nekoliko njih u Evropi ili Severnoj Americi smatrati kao napad na sve njih, pa su u skladu sa tim svaka od njih saglasna daće u slučaju da oružani napad dogodi kristeći pravo lične ili zajedničke samodobrane priznate u članu 51. Povelje Ujedinjenih nacija, pomoći napadnutoj potpisnici ili potpisnicima, tako što će pojedinačno ili u saradnji sa drugim potpisnicima odmah preduzeti akcije koje se smatraju potrebne, uključujući i upotrebu sile, kako bi obnovile i držale bezbednost u Severoatalnskom području".
Tog 12. septembra 2001. ambasadori članica NATO i zemalja pratnera su bezuslovno osudili napad i obećali da će preduzeti napore u probit protiv terorizma. Pozivanjem Severoatalnskog saveta na član pet stovrena je mogućnost kolektivnog vojnog odgovora na napade u SAD.
Aktivacija ovog člana samo po sebi ne znači i automatski početak vojnih aktivnosti, iako on doduše garantuje napadnutoj članici Saveza kolektivni odgovor, svakoj je zemlji članici ostavljeno da sama, u skladu sa ostalim članicama, odluči o konkretnom načinu pomoći napadnutoj državi uključujući tu i upotrebu oružanih snaga. Dakle, svaka zemlja članica saveza, kao prvo, ima pravo na odlučivanje. Kao drugo, svaka članica ima pravo i na izbor načina pomoći. Sa time je sam sadržaj obveze pomaganja ostao relativno nedefinisan. U ovom slučaju SAD su tu dilemu rešile odlučnom akcijom saveznicima su predstavile osam odvojenih područja na kojima se očekivalo saradnju. O tome je odlučeno 4. oktobra 2001. godine, tri dana pre početka američke vojne operacije u Avganistanu.
U narednih nekoliko nedelja posle terorističkog napada Al Kaide na Njujork i Vašington NATO je započeo operacije "Orlova pomoć" (Eagle Assist) i "Aktivno nastojanje" (Active Endeavour).
"Orlova pomoć" (Eagle Assist)
Tom prvom akcijom, u vazdušnom prostoru SAD aktiviran su avioni Alijanse sa sistemom za rano radarsko otkrivanje, komadovanje i navođenje AWCS iz njihove matične baze u Nemačkoj u vazduhoplovnu bazu Tinker u Saveznoj državi Oklahoma. Ova operacija je omogućila da američki avaksi budu raspoređeni na prostor budućeg ratišta, bez da na porostoru SAD se oseti manjak specijalizovane opreme. Na teritoriju SAD poslato je pet letelica koje su raspoređene u nadležnost NORAD. Na zahtev SAD u januaru 2002. ova misija je pojačana sa još dve letelice , sa čime je NATO pojačao učešće u misiji na sedam letelica. Misija je trajala sve do 16. maja 2002 kada je Severnoatalnsko veće okončalo ovu misiju. U operaciji "Orlova pomoć" učestvovalo je 830 ljudi iz 13 članica NATO. Letelice u obavile 430 sati naleta u sklopu 360 operativnih zadataka.
"Aktivno nastojanje" (Active Endeavour)
Operacija "Aktivno nastojanje bila je pomorskog karaktera i započela je 6. oktobra 2001. Cilj operacije bio je sprečavanje terorističke aktivnosti u oblasti Mediterana. NATO je poslao u operaciju brodove pomorskih snaga NATO u Mediteranu STANAVFORMED. Cilj operacije bila je kontrola pomorskog saobraćaja. Zvanični početak operacije se uzima 26. oktobar izdavanjem komande o aktiviranju misije. Brodovi stalnih pomorskih snaga NATO najviše su kontrolisati pomorski saobraćaj Gibraltarom. Do maja 2004 stalne pomorske sngae NATO isprativili su 500 brodova. Od 16. marta 2004 operacija je bila produžena na celo Sredozemlje, au leto iste godine ovoj misiji priključili su se Rusija, Ukrajina, Alžir, Albanija, Izrael, Maroko. Do 1. aprila 2008. plovila u sklopu operacije "Aktivno nastojanje" obavlejna je kontrola 92.000 plovila. Po donošenju Pomorske strategije Saveza, u jaunuaru 2011. godine, operacija “Active Endeavour” uklopljena je u nove smernice delovanja ispunjavajući navedene četiri svrhe delovanja: odvraćanje i kolektivnu odbranu, upravljanje krizama, kooperativnu bezbednoost, i pomorsku bezbednost. Od 22. februara 2013. godine njome se rukovodi iz NATO Pomorskog komandnog centra (Maritime Command Headquarters – HQ MARCOM), u mestu Northwood u Velikoj Britaniji.
Takođe nekoliko saveznika je bilo poslalo svoje individualne snage za operaciju "Trajna sloboda" pod vođstvom SAD kako bi se uklonio talibanski režim sa vlasti, ali i Al Kaida iz Avganistana.
Preduzete mere su obuhvatile razmenu obaveštajnih podataka i saradnju, otvorene dozvole za prelete i pristup lukama i aerodromima za vazduhoplovne SAD i drugih saveznika koji učestvuju u antiterorističkim operacijama, kao i angažovanje dela NATO stajaćih pomorskih snaga u istočnom Mediteranu i vazduhoplovnih jednica SAD za osmatranje i kontrolu iz vazduha AWACS.
U skladu sa Rezolucijom 1373 Saveta bezbednosti UN, usvojenom 28. septembra 2001, koji poziva na suzbijanje finansijskih izvora terorizma i zalaže se za povećanje međunarodne saradnje u ovoj oblasti. Savet evroatalnskog partnerstva obavezao se da će preduzeti sve mere protiv ove narastajuće opasnosti, a od 2002. godine radi u okviru Akcionog plana partnerstva protiv terorizma PAP-T, pokrenutog na smaito NATO u Pragu.
Turska je 2013. godine zbog toga što su sirijske artiljerijske i minobacačke granate ali i manje balističke rakete padale po turskoj teitoriji tražila od NATO aktivaciju člana 5. Međutim ambasadori NATO su to odbili, ali su pokrenuli operaciju "Aktivna ograda" koja je trebalo da bude otvoreno upozorenje zaraćenim stranam u Siriji, a ponajviše snagama Bašara al Asada. Vlada u Ankari je zamolila NATO-partnere da joj stave na raspolaganje protivraketni sistem "Patriot", Jer, sirijska armija u svom arsenalu ima rakete dometa 700 kilometara, protiv kojih turska armija nema sopstvenu efikasnu odbranu. U sistemu "Patriot" su moćni radarski sistemi, kao i fiksni i mobilni sistemi za ispaljivanje raketa.
Kurir.rs/A.Mlakar