Da li ste ikada videli ili čuli da je neki od lidera opozicije posetio Srpsku Crnju, Petrovac na Mlavi, Rekovac, Rogačicu... ili bilo koji drugi grad koja nije uz auto-put?
Naravno da niste, jer su prvaci naše opozicije uvereni da se izbori dobijaju u Parizu, Berlinu, Briselu i Vašingtonu, a ne u srpskim varošicama.
Istini za volju, događaji u našoj skorašnjoj istoriji - rušenje Slobodana Miloševića i ono što je usledilo - mogli su da utiču na formiranje ovakvog ubeđenja. Ali u jednu reku ne možeš ući dva puta. Ili, na srpskom: prošla baba s kolačima Petog oktobra. Što ne znači da se ne možeš više puta saplitati o isti kamen, što Ðilas, Jeremić i ostali kako-se-ono-zvaše lideri stranaka i pokreta svakodnevno demonstriraju.
Saša Janković je svojim svedočenjem o direktnom uplitanju evropskih država u našu unutrašnju politiku odškrinuo vrata predsoblja i salona beogradskih ambasada u kojima su naši opozicionari redovni gosti. Hm, „gosti“? Možda je bolje „posetioci“? Ne, najtačnije je: „molioci“.
Uostalom, oni to i ne kriju. Deo opozicije koja se šlihtarski nazvala „proevropskom“ tražio je posredovanje evroparlamentaraca u diskusiji o izbornim uslovima, očekujući da će ih ovi direktno instalirati u Skupštinu i na Andrićev venac. A kada je iz Brisela stigao dokument kojim im se preporučuje da ipak izađu na izbore, pa šta bude - suze i vriska zbog izneverenih očekivanja.
Svojevremeno je Prota Mateja Nenadović pisao ruskom caru da Srbi „nemaju druge pomoći i nade“ nego da traže njegovu zaštitu. Istu tu rečenicu obrću u glavi na engleskom i francuskom „molioci“ dok s rukama na kolenima sede u predsobljima i čekaju da budu primljeni.
Jer, najmanje pet godina je kasno za odlazak u Petrovac na Mlavi i Rogačicu. A šta bi tamošnjim biračima ponudili? I tako, od izbora do izbora...
A oni, lideri „proevropske opozicije“, gube kosu i debljaju se u struku, a oko usta im nezadovoljstvo useca bore. Frustracije se gomilaju, i bilo je pitanje dana kada će sve kočnice popustiti. Onda je u Beograd došla Angela Merkel i stala pored Aleksandra Vučića...
Toliko uvreda na račun jednog stranog državnika nije se u Srbiji čulo od 1948. i sukoba sa Staljinom!
„Proevropska opozicija“ prosula je žuč na odlazeću nemačku kancelarku jer je razgovarala sa predsednikom države, a ne sa njima. Ili, tačnije, što nisu oni predsednici države, pa da sa njima razgovara.
Naravno, ništa se od ovoga ne bi desilo da Angela Merkel nije na kraju mandata. Ðilas ne zalazi u unutrašnjost Srbije, ali dobro zna narodnu mudrost da se samo mrtvom kurjaku rep meri.
A da se nešto desi pa iz Berlina stigne vest da će Merkelova opet biti kancelarka, kakav bi haos nastao! „Nisam ja, majke mi! Nisam tako mislio! Izvađeno iz konteksta...“ i ritualno posipanje pepelom, pa kačenje na Instagram, sa tagovanjem Berlina.
Dok bi Veselin Simonović, koji je Novoj objavio „ekskluzivnu vest“ da Nemci hoće litijum iz Srbije jer ne žele da truju sebe, pojeo cele svoje novinice.
I svi bi uglas uzviknuli ono što inače šapuću u ambasadi: „Danke, Dojčland!“
Samo jedno nije jasno: da li ovi nazovipolitičari misle da Nemačka više neće imati kancelara, ili su našli zaštitnika u drugoj državi.