Andrija Era Ojdanić ispričao je svoju životnu priču za Kurir, u kojoj je rekao i šta bi voleo da bude jednog dana kada njega ne bude. Era je dugo razmišljao o odgovoru na ovo pitanje... Zaključio je da je ovo najopasnije pitanje koje mu je ikada postavljeno.
- Imam pesmu „I sve što sam steko potrošiće neko...", ali nije to suština onoga što ja želim da ostane iza mene. Jednog dana ni mene neće biti, slažem se, ali šta će biti ili šta bih ja voleo da bude kada Ere ne bude, zapravo je najteže pitanje koje mi je iko ikada u životu postavio. Bila bi mi jarka želja da se održi tradicija familije, porodice Ojdanić. A naša tradicija je: nema deobe moje i tvoje, to je sve naše. I tako vaspitavam ovog malog, najmlađeg, unuka Andriju - otpočeo je Era, pa dodao:
- Andriju vaspitavam tako jer su moj pokojni otac Ranisav i moj pojkoni đed živeli u zajednici. Ja, moj pokojni otac i majka živeli smo u zajednici... Jedan lonac, iz istog lonca smo jeli, istom kutlačom sipali. Ja i danas s mojim sinom Dragutinom jedem iz istog lonca. Voleo bih da tako bude i sa mojim Dragutinom i njegovim Andrijom, ali sad me dobro slušaj: generacije kako dolaze, sve manje i manje iskazuju poštovanje prema običajima. I prema roditeljima i prema prijateljima i prema familiji, tako da... Ne znam šta će biti. Ovom malom sad je 14 godina, pubertet, znaš kako je... Jak je, energija kao vulkan... U borbi smo s njim, i otac mu Dragutin i njegova majka Jelena da ga, što kažu naši seljaci, naćeramo u brazdu. Znaš ti šta je brazda.
kurir.rs/ Ana Denda
Bonus video: