OVDE JE ROĐEN ŽIVOJIN MIŠIĆ, KAO 13. DETE: Bio je slab i bolešljiv, ni u školu nisu hteli da ga daju!
Rođen kao 13. dete, nejak i bolešljiv, trebalo je da ostane u kući, nepismen, pa šta bude s njim. Ali je, na sreću Srba i Srbije, seoski kmet izmolio da ga puste u školu. Ostalo je istorija... Koja se i danas izučava na vojnim školama širom sveta. A počinje upravo ovde - u Struganiku, rodnoj kući vojvode Živojina Mišića.
Na padini, okružena bagrenjem i hrastovom šumom, osamljena leži polubrvnara, polučatmara. Preleće je soko, u niskom letu. Gruvaju dinamiti, mionički kraj pun je kamenoloma. Pred kapijom top, odavno utihnuo. Al' tu je da se zna da je ovde rođen vojnik. I to kakav vojnik. Najveći - Živojin Mišić. Beše to 20. jula 1855. Od oca Radovana Mišovića i majke Anđelije. Da, da - prezimena Mišović, koga potom skratiše u Mišić.
- Mišići vode poreklo iz sela Tepci, ispod Durmitora, kada su zapravo bili Kaljevići. Verovatno su utepali nekog Turčina i morali da napuste rodnu grudu, pa dođoše ovde. Živojinov deda je bio Mišo Kaljević, otac mu Radovan Mišović, a potom su skratili prezime na Mišić - priča nam Marijan Đurić, domaćin Mišićeve rodne kuće.
Kuća prostrana, dvodelna. Ravno joj je 200 godina. Ogromna za ono doba. Dvoja su joj vrata u delu gde je čeljad boravila. Kao i svaka u ta nesigurna vremena. Na zidu, kako je i red, kremenjača.
- Ako ide nepozvan gost i ako puška ne opali jer je kremen ovlažio, beži na druga vrata - veli s osmehom Đurić.
U pojedinim momentima, priča, ovde je živelo 60 članova porodice Mišić. Stočići i tronoške, ognjište, gusle... ali i hlebna furuna unutra, koja pokazuje da su bili dobrostojeća kuća.
- Skoro je ovde bila neka porodica, a devojčica će: "Mama, mama, vidi pica peć." Zanimljivo, današnju decu bar na nešto podsećaju ove kuće - Đurić će, koji kaže da su stvari skupljali iz sela, a da ih je malo baš od Mišića.
A samo pokoji komad vojvodin - komplet za brijanje, njegovi kašika, viljuška i perorez sa Solunskog fronta, kao i lanci za čizme kojima je gazio isti taj front. Ali mnogo je slika, predmeta, oružja iz tog doba...
Tu je, naravno, i ognjište, lesa iznad, pa tavan.
- Na jesen, kad nestane brašna, iznad ognjišta kačili su kukuruz da ga što pre osuše i dođu do brašna. Ako šljive preteknu od lampeka, gde se pekla rakija, i njih osuše. Šljivani kolač bio je jedina poslastica. A kad zakolju svinju ili koju drugu životinju, pa meso stave da se suši, pisao je Živojin, oni, deca gledaju odozdo u lesu, a voda im ide na usta - priča Đurić.
A onda je došlo vreme za Živojinovu školu.
- Kako je bio 13. dete, a bolešljiv, nisu ni hteli da ga daju u školu. Ali seoski kmet je insistirao. Škola beše tu, u kanjonu Ribnice, nema 600-700 metara od kuće. Iako je bila tako blizu, bila je internatskog tipa, pa roditelji doteraju kola drva, masti, brašna i na njima decu, koju ostave dok ne završe godinu - pripoveda Đurić.
Dalje Živojin ide u Kragujevcu, gde mu se i brat školovao. Tamo stiže na kobili, u svom najlepšem odelu.
- Ali su ga gradska deca zezala kako seljački priča i oblači se. Živojin je to tolerisao 10 dana, a onda najvećeg rmpaliju isprebijao. U delu "Moje uspomene" napisao je da je 10 dana nosio kamenje u njedrima ako krenu da ga biju, ali ga niko nije dirao - kaže Đurić.
Po završetku gimnazije u Kragujevcu, u Beogradu upisuje Vojnu akademiju - ključ njegovog života, i profesionalnog i privatnog. Ovo potonje zbilo se u Bukovičkoj banji, tokom vojnih manevara.
- Posle dobrog posla komanda mlade oficire nagrađuje balom, gde su bile sve mlade i lepe dame, koje su u banji bile na odmoru. Deset je plesova bilo, a svaka dama imala je blokčić, pa mladi oficir prođe i napiše svoje ime kod plesa koji želi s dotičnom. A on je prišao Lujzi i na svih 10 plesova napisao "Živojin" - priča Đurić.
Bila je to Lujza Krikner, Nemica, ćerka bogataša, protestantkinja... Sve ono što on nije. I sve ono protiv čega su bili njeni roditelji.
- Brzo ju je startovao i bezecovao samo za sebe. Poznati strateg i taktičar je uspeo. Lujza je pobegla, udala se za njega 1884. Izrodili su tri ćerke i tri sina - veli Đurić.
Živojin Mišić okusio je svih šest ratova Srbije od 1876. do 1918. Sva odličja i činove stekao je na bojištu. Vojnički mundir nosio je 47 godina... Ali čovek s jasnim stavom, britkim jezikom i poštenjem, i mimo sveg znanja, večito je prolazio ko bos po trnju. Tri puta je sklanjan i isto toliko puta vraćan u vojsku kad je Srbiji bilo najteže.
- Tri puta je penzionisan i tri puta vraćan kad je bila frka. Ovde je prodavao imanje i šumu da bi prehranio porodicu. Nije bio ljubimac vladajućih stranaka i dinastije, pa je 1904. potpuno bezrazložno prvi put penzionisan, da bi bio reaktiviran 1909, na izričit zahtev generala Radomira Putnika posle aneksije BiH - priča Đurić, a muke svoje opisao je i sam Mišić u nedovršenom delu "Moje uspomene":
- Tri dana posle penzionisanja uzeo sam na veresiju jedan par odela i istog dana bio sam već u civilu... Ničim nisam zaslužio ovakav postupak prema meni, penzionisan sam u vrlo nezgodno vreme, naročito u pogledu materijalnog stanja, jer sam u kući imao šestoro nezbrinute dece. Prodao sam oba konja s priborima, pa ipak ni izbliza se nisam mogao otarasiti nekih meničnih dugova. Kad nekoga spopadne nesreća, onda je ona redovno i dugorepa.
Po pobedi u Drugom balkanskom ratu 1913. po drugi put je bezrazložno penzionisan. Sa penzijom od svega 300 dinara i velikom porodicom nije imao para za život u Beogradu. Kupio je kućicu u Prokuplju, gde se nastaniše nekoliko dana pre izbijanja Prvog svetskog rata. Ali opet se nije moglo bez Mišića! Postavljen je za pomoćnika načelnika štaba vrhovne komande. Briljantna pobeda u Kolubarskoj bici upravo je delo Živojina Mišića, koji je komandovao Prvom armijom. Tada postaje i vojvoda.
Ali, s vlašću mu opet ne ide, pa posle Albanske golgote, uvređen i ponižen demonstrativno odlazi sa suprugom "na lečenje" u Italiju i Francusku, skidaju ga s mesta komandanta Prve armije. Regent Aleksandar ga ignoriše sve dok opet ne postaje gusto. Moli ga da se vrati i postavlja za načelnika generalštaba pred proboj Solunskog fronta. Vojvoda Mišić na čelu je srpske vojske koja gazi sve pred sobom. Već 1. novembra 1918. oslobađaju Beograd, a on u džepni kalendar, izložen ovde u kući, na taj dan beleži "Beograd uzet"...
Ni tri godine nije prošlo, a načelnik tada glavnog generalštaba Kraljevine SHS, posle duge i teške bolesti, preminuo je 20. januara 1921. u pet ujutru. Vojnički glasnik izvestio je da je "neumrli vojskovođa srpske vojske" preminuo u zoru, u isti čas kad je i ofanziva na Solunskom frontu 1918. otpočela, a da su mu poslednje reči na 10 minuta pri izdisaju bile: "Opšta situacija povoljna, neprijatelj odstupa na celoj liniji."
Reke ljudi ispratile su vojvodu na večni počinak. Bila je to dotad neviđena sahrana u Beogradu. Kovčeg je iznet iz Oficirskog doma, današnjeg SKC. Na samrtnički odar položen je i veliki lovorov venac od čistog zlata - Francuska se poklonila vojvodi Mišiću.
A ova kuća, ona je sve vreme odolevala. Netaknuta. Kao da je znala da danas mora biti muzej, da nama i budućima zbori o velikom srpskom sinu, ali i tome ko smo i šta smo. Kad su Nemci 1941. palili sve redom, spalili su i Lujzin letnjikovac, koga joj podigoše roditelji, na nekih 300 metara odavde.
- Ali Živojinovu kuću nisu dirali, čime su pokazali poštovanje prema slavnom neprijatelju. Paljenjem Lujzine možda su hteli da pokažu bes što se udala za Srbina - kaže Đurić.
U kuću, veli, odavno ne dolazi niko od direktnih potomaka slavnog vojvode. Muških ni nema. Unuk jedinac Živojin, od svega devet leta, umre 1943. Počiva pored slavnog dede. U Aleji velikana...
Kurir.rs/J. S. Spasić