Ada Međica je savsko ostrvo na kome je svoj dom našao jedan sasvim običan, a tako neobičan čovek.
- Negde tamo 90-ih godina, jednostavno, dolazi do raspada svega a meni je samo bio potreban mir knjiga i muzika i ovde sam bio i dugo godina pre toga. Povukao sam se od svega.
Ratovi, sankcije, raspad bivše zemlje, i rasulo u kom nije mogao da pronađe smisao Adema navode da napravi sopstveni smisao s one strane Save.
- Svi su moji prijatelji znali da sam ja vezan za Adu Međicu dođem 10 dana ostanem, prija mi voda kupanje mir i čudili se što nisam već to ranije odradio.
- Od doktora nauka do nekih ljudi sa os svi smo bili isti svi smo odslušali sve i bilo je poštovanje neverovatno - kaže Goran Radović, jedan od Ademovih prijatelja, koji živi u Americi.
Adem živi onako kako on hoće. Ispred njegove brvnare su stolovi namenjeni prijateljima kuće. A ima ih ne zna im se broj.
- Ja već 16 godina nisam u Beogradu nažalost u Americi sam ali kad god dođem uvek dođem ovde i još uvek od onih koji su preživeli.
- Sjednemo popijemo 2 kile rakije, kaže drugačije nego u Americi, tamo pijem da se napijem ovde pijem jer mi lepo - priča Adem.
Adem je od svoje kuće napravio nešto kao kafanu u kojoj se ni život ni smrt ne shvataju previše ozbiljno.
- To su mi prijatelji doneli ne znam gde da ostavljam čaše i flaše i to mi ovaj jedan kaže imam jedan simpatičan mrtvački sanduk iz dva dela, otvoris i tu ću da stavim
Adem ima i nešto što većina ljudi nikada neće imati, svoju ulicu. Zaslužio je otvorenošću svog srca za ljude i svog doma za posetioce.
- Izađem na vodu, pozdravim vodu drvo, labuda koji me voli, i onda počinje telefon da zvni i aj šta bi danas jeli, ovaj ima srnetinu, ovaj napecao ribe, .... Divno druženje fantastično nema opterećenja niko nije naporan od nas.
Kada telefon počne da zvoni, to je znak da Adem ulazi u kuhinju. I počinje da radi ono što je oduvek najbolje znao, i najviše voleo.
- Kod nas u kući je bio kult hrane, baš kult. Uvek je bilo ne moraš jesti puno, li mora biti lepo i lagano kuhano ne na brzaka ne sme da izgori, sve mora lagano.
Odrastao je u Bosni, i tamo je iz svoje kuće poneo i ljubav i znanje o starim jelima svoga kraja. Od svoje majke naučio je mnogo.
- Bile je vrhunska kuharica, voliš da jedeš onda gledaš kako mama kuva, pa stalno zapitkuješ. Pita ona mene gde ćeš reko mama ja bih išao u kuhare. Kad nije poludela kako da budeš kuhar i onda sam morao da idem u srednju pa na fakultet, a uvek mi je bila želja da kuham.
Poslušao je majku, završio je škole, ali ljubav prema kuvanju zauvek je ostala u njemu.
- Vjerujte nema sretnijeg čoveka od mene, ja znam ova stara bosanska jela što majka pravila. Sad ću napraviti sogan dolmu, i pravim ćoravi burek. Na Međici uvek postoji razmena iskustava, recepata i gotovih jela. Kroz njegovu kuću i kafanu prošlo je toliko ljudi da im se ne zna broj.
- Hiljade ljudi, većina je bila dobra. Vjerujte ovaj beograd je divan toliko je tolerantan otvoren divan grad.
Za sebe neće da kaže da je pravi boem, kakvih danas gotovo da nema.
- Drugi pričaju ja ne znam. Ajde, možda jesam možda nisam. Ako je boem da ideš pa te nema pet dana kući, odeš da kupiš cigarete, onda jesam.
Svi ga znaju, i njegova kuhinja poznata je širom beograske obale Save. Adem je na reci našao svoju sreću i mir. Kao i drugi ljudi izuzetnog puta, time što je davao mnogo više nego što je tražio, utiče na da i dan danas ko god ga sretne, pozdravi ga sa osmehom.
Kurir.rs
Bonus video: