Miloš Miša Bjelivuk (75), koji je na robiji širom sveta bio 13.000 dana i pobegao čak iz sedam zatvora u Švajcarskoj, zbog čega je dobio nadimak Kralj bekstva, otkriva kako je za dlaku izbegao metak Gorana Vukovića zvanog Goran Majmun u diskoteci „Luvr“ u Beogradu.
Ovaj žestoki momak je 70-ih godina punio stupce crne hronike, a u žižu javnosti je dospeo posle krvavog obračuna jugoslovenskih kriminalaca na pločnicima Amsterdama, na Božić 1973. godine, kada je suparništvo tri srpske bande rešeno mitraljezima i pištoljima ispred poznate kafane „Bumerang“. U obračunu klanova je poginulo pet Jugoslovena, a glavni akteri su bili Slobodan Mitrić zvani Bob Karate, jugoslovenski Džejms Bond i Titov špijun koji je ubijao državne neprijatelje po nalogu tajne službe, i Bjelivuk, koji se družio sa Ljubomirom Magašem zvanim Ljuba Zemunac, vođom podzemlja u Frankfurtu.
- U zatvorima sam proveo oko 35 godina. Robijao sam u Švajcarskoj, Holandiji, Francuskoj, Italiji, ali i našoj „Zabeli“. U Švajcarskoj sam bežao čak iz sedam zatvora, zbog čega su me tamošnji mediji nazvali Kralj bekstva. U Švici sam pao 1979. zbog pljačke tri zlatare i tri banke. Čim sam se našao iz rešetaka, počeo sam da planiram bekstvo.
Najspektakularniji beg izveli smo Mića Lojpur i ja 31. decembra 1979. kada smo se kanapima spustili sa trećeg sprata zatvora „Affoltern“ na periferiji Ciriha. Za nama je bila raspisana poternica, a slike su nam osvanule na TV-u u udarnim terminima i najgledanijoj emisiji nemačke televizije „Aktenzeichen XY“ - kaže Miša i priseća se da je u „Zabeli“ robijao sa legendom jugoslovenskog podzemlja Ljubomirom Magašem.
- Ljuba Zemunac je došao u „Zabelu“ 1976. kada je izručen iz Nemačke. Delili smo ćeliju šest meseci u strogo čuvanom „Sedmaku“, a 17. avgusta 1977. smo podigli čuvenu pobunu kada su Šiptari zaklali četiri čoveka, među kojima je bio i jedan čuvar. Ljuba je posle pobune prebačen u Prokuplje, a ja u zatvor u Zenici. U Požarevcu je u isto vreme sa nama bio i Iso Lero, koga su zvali Kralj Dorćola. Osuđivan je više puta zbog džeparenja i šibicarenja. Bio je sitan i žgoljav, ali nije prezao od zatvorskih stražara niti ostalih zatvorenika. U zatvorima u Valjevu, Nišu i Kruševcu je bio strah i trepet. Isterivao je pravdu i bio je poznat kao velika prznica, pa je u „Zabeli“ stalno bio u izolaciji, u jednoj sobi koja se 1977. nalazila na kraju „Sedmaka“ - priča Miša i dodaje da je Ljuba Zemunac neprekidno imao čarke sa Džambom.
- U „Zabeli“ sam ih jedva razdvojio, malo je falilo da mu Ljuba Zemunac prospe mozak. Gledali smo TV, kada je Džamba počeo da provocira: „Pi*ke, ja ću vam jebati mater!“. Bacio se na prozor da bi ga razbio i zgrabio parče stakla, ali ga je Ljuba smotao kao mačka miša. Uhvatio ga je za uši i kosu i počeo da ga udara. Skočio sam na njega i viknuo: „Ne, brate, ubićeš ga!“, a Ljuba mi je posle tuče rekao: „Brate, nije trebalo da ga spasavaš, trebalo je da ga ubijem“ - prepričava žestoki momak, koji se nedavno vratio iz Španije i otkriva kako je u rodnom Beogradu preživeo sačekušu Gorana Majmuna u diskoteci „Luvr“.
- Došao sam u Beograd 1991. ili 1992. sa ženom i ćerkom, posle 20 godina boravka preko. Svastika Ljube Zemunca mi je rekla da Boris Petkov zvani Bugarin, hoće da me vidi. Boris je odrastao uz mene, u „Zabeli“ sam ga gledao kao brata i verovao sam mu. Bio je poznat po učešću u ubistvu čuvenog Ranka Rubežića, balkanskog Dača Šulca. Pozvao me je u „Luvr“ da mi namesti! Nisam znao da klub drži Goran Majmun i ne bih otišao tamo jer je on ubio mog prijatelja Ljubu Zemunca - kaže Miša, i prepričava kako je za dlaku izvukao živu glavu.
- Boris je došao da se pozdravimo. Znao je da sam uvek naoružan i tobože ga je zanimalo da vidi moj pištolj, koji sam imao za pojasom. Dao sam mu opaki „luger parabelum“ automatik, koji u šaržer prima 18 plus jedan metak, ne sluteći da će mi na kvarno izvaditi osam-devet metaka, dok smo pričali i smejali se. Ubrzo se kod šanka pojavio Goran Majmun sa naoružanom ekipom i viknuo: „Ubijte ga, mamu mu je*em!“. Bilo mi je jasno da sam upao u klopku. Nisam hteo da bežim kao ku*va, jer sam imao pištolj i mogao sam da se branim. Rekao sam ženi i ćerki da beže, a ja sam zapucao. Posle nekoliko ispaljenih hitaca, shvatio sam da mi je ono đubre izvadilo metke. Međutim, taj pištolj ostavlja jedan metak za poslednji izlaz, u slučaju ako je vojnik zarobljen da može sebi da presudi. Repetirao sam ga ponovo da bih ispalio taj poslednji metak, a oni su viknuli: „Promenio je šaržer!“. Dok sam se povlačio, pogođen sam sa dva metka u butine. Cipele su mi bile pune krvi dok sam trčao. Na ulici sam se maltene bacio pred taksi da bi stao. Žena, ćerka i ja smo nekako utrčali unutra, a taksistu sam bogato nagradio za vožnju. Kasnije sam saznao da je ono đubre od Borisa reklo Majmunu „da sam došao da ga ubijem“ - priseća se Miša i priznaje da ga je debelo koštalo što je kao klinac počeo da se bavi kriminalom.
(Kurir.rs/Alo.rs. Dž. Stojanović)