Umesto komemoracije, Beogradska filharmonija se oprostila od voljenog direktora Ivana Tasovca koncertom pod upravom šefa-dirigenta Gabrijela Felca. Sanja Romić, prva oboa najboljeg orkestra u Srbiji, napisala je za Kurir tekst sećanja na čuvenog pijanistu, sjajnog menadžera i šefa, koji prenosimo u celosti.
Šta se desi kada iznenada odu veliki ljudi kao što je Ivan Tasovac? Šok, neverica, a onda pitanje - šta i kako dalje? Pa nema mu ravnog na ovim našim prostorima!
Posle šoka promišljanje. Sećanje i sublimacija svega što zaista jeste. Odmaknete se od opštih i ličnih predrasuda i sagledate prostor. Prostor koji je počistio i dezinfikovao Ivan Tasovac. Još pre nego što sam ja stigla u BF, a onda, birajući promišljeno, korak po korak, ponovo podigao u zvezde ime Beogradske filharmonije, na međunarodnom nivou. Kakva je bila saradnja sa Ivanom Tasovcem?
Pričati o njemu je bilo uvek vezati se za Beogradsku filharmoniju i život u okviru nje, suživot svih nas - muzičara, produkcije. Ljudi koji su se okupili i zajedno predstavljali posebnu zajednicu - muzičku porodicu. BF kao jedinstveno kulturno ostrvo u Srbiji, bezbedan prostor za sve nas koji gledamo u zajedničkom muzičkom pravcu, u okviru kog smo dobili priliku da radimo u najboljim mogućim uslovima za ovu zemlju. Da razvijamo umetnost najvišeg nivoa, učimo i usavršavamo se svako pojedinačno na kursevima, seminarima, doktorskim studijama - uz podršku BF.
Ivan je vodio taj prostor. Sedeo skoro svakog petka na koncertu na svom mestu - prepoznatljiv, sa žarom u očima, cupkajući i osmehujući se od uzbuđenja. Otvoren za naše ideje, stvorio je prostor u kom je svako ko je želeo dobio priliku da ode korak dalje. Nastupi kao solista, osmisli svoj kamerni koncert i oformi ansambl s kojim bi svirao. Tu da čestita, podeli utiske posle koncerta i eventualne sugestije za korak dalje.
Bilo je i neslaganja. Želja za rastom i nečim većim, dok realnost postavlja okvire i stege. On je bio između ta dva prostora - bezbednog i onog surovog, ne previše naklonjenog kulturi i manevrisao na svoj način. Pokušavajući iz različitih uglova. Kao pravi lider, tražio je način. Na putu ka nečem većem, ovakvi ljudi se odreknu svoje umetnosti, kako bi otvorili prostor za umetnost svih nas koji na sceni stvaramo muziku i naše publike koja se njome hrani, živi i raste uz nju. Tako ja vidim Ivana Tasovca. Svaki put kada sednem da sviram koncert, sviramo pred punom salom. Verujte mi, to nije slučaj čak ni svuda u svetu. To je rezultat vizije, želje i rada ljudi kao što su Ivan Tasovac i maksimalnog zalaganja svakog člana Beogradske filharmonije. Rezultat dugogodišnjeg poverenja naše publike.
Ja sam se u Srbiju vratila zbog Beogradske filharmonije. Gde sam posle godina studija i rada u inostranstvu dobila novu perspektivu sveta. Kod kuće. I tako je, verujte mi, najlepše. Samo zato što postoje ljudi koji su bili na svetskom nivou i sada uz želju, viziju i lucidnost stvaraju isto to na domaćem terenu. Ljudi kao što je Ivan Tasovac. Koji neminovno ostaje karakter i obeležje BF sa njim ili bez njega fizički prisutnog.
Verujem da on jeste uzor koji će inspirisati mnoge da stvaraju kreativno-inspirativni prostor kao što je BF baš ovde, u Srbiji. Jer umetnost leči, podiže i inspiriše, daje punoću životu.
Tasovac je to znao. I svi mi koji se bavimo umetnošću pratimo istu viziju i svakog petka je delimo sa našom publikom, a tako je bilo i sinoć. Njegovo mesto je tu i on će živeti kroz svaki naš dah, notu i proživljeni osećaj muzike.
Kurir.rs
Bonus video: