Logika čuda čini. Očas posla se njome napravi isplativa konstrukcija koja počiva na besprekornim premisama, ali problemi nastaju kad dođe do toga da se stvarnost - koja je sve samo ne logična, a pogotovo je nelogična u Srbiji - nekako ugura u logički utemeljeni plan.
U prethodnoj kolumni smo apsolvirali kako je zbog višestrukog nepoklapanja sa realnošću propao logički besprekoran plan da se Visoko Mesto eliminiše infarktom. Danas ćemo razmotriti nešto manje logičan projekat da se isto mesto strmopzidi legalnim putem, dakle, na izborima.
Elem, donedavno ozbiljna agencija, Demostat - kojoj se izvinjavam ako je u pitanju novindžijska dubara - nedavno je izašla u javnost sa predlogom/procenom/sugestijom da će na predstojećim izborima dobitna kombinacija biti da Vučiću na megdan izađe neki zabavljač.
Zašto baš zabavljač? Zato što su u nekim evropskim karavilajetima izbore dobili upravo zabavljači. Logično, zar ne? Trend je u pitanju. Ako može tamo, zašto ne bi moglo ovde. Sećate se samo kakva je furtutma nastala u Srbiji - i kakva potraga za srpskim Krivokapićem - kad je Borat Krivokapić dobio izbore u Crnoj Gori. Takođe čista logika. Krivokapić pobedio u CG, pobediće i u SR.
Nego da mi pređemo na stvar. Samo što je Demostat raspisao izbornu poternicu za zabavljačem - mastilo se još nije osušilo - na sajtu Nova.rs se (vrlo samouvereno) samokandidovao Ivan Ivanović, zabavljač ovdašnji. Bio je decidiran: Mogu pobediti Vučića. I tačka. Evo izjave: „Svaki čovek koji ima neke moje godine, mora da kaže ‘nikad ne reci nikada’, sto puta kažeš nikad, pa se onda nešto desi i demantuje te. Ali je malo verovatno da bih se kandidovao na izborima. Ne dovodim u sumnju da li bih pobedio, pobedio bih sigurno.“
Pitanje od 1.000.000.000 sendviča: da li je Ivan Ivanović ozbiljno mislio to što je izgovorio. Ma jok. Tu je najmanje 98 odsto zajebancije, dizanja (zabavljačke) prašine itd, ali u tome ipak ima 10 odsto ozbiljnosti. Zar I. I. nije rekao - nikad ne reci nikad, a nije rekao neću da se kandidujem, nego malo je verovatno.
Šta je tu problem i čiji je to problem, osim Ivanovićev, ako je uopšte problem. Problem je u tome što je je odnos između ozbiljnosti, rada, upornosti i zajebancije, lenjosti i mrsomuđenja isti u ostatku takozvane antivučićevske Srbije, dakle 98:2.
Od samog početka Visokog Carstvija žalim - prežaliti ne mogu - što Visoko Mesto nema smisla za humor, naročito za humora apsurda. Da sam, recimo, na Visokom Mestu, podzemnim kanalima bih podržao Ivanovićevu kandidaturu, članstvu i simpatizerstvu izdao direktivu da glasa za Ivanovića, zadržao sve mehanizme moći, čestitao Ivanoviću pobedu. Strateški se povukao na premijersku poziciju i nastavio da živim dugo i srećno slušajući iz pustoline u Nemanjinoj kako posle pet dana Ivanovićevi glasači pred prezidencijalnim konakom arlauču „Ivane, pederu“.