On je, na neki način, rodonačelnik paparaca u SFRJ. Nema te svetske zvezde koju nije uhvatio objektivom, a sa mnogima je imao i više od odnosa fotograf-glumica. Rođen je 10. septembra. Baš zbog tog datuma Jadran je jedino logično ime koje je mogao da dobije. Danas pravi izložbu povodom 50 godina karijere, na koju je, naravno, ponosan. Ponosan je i na svoja tri braka, troje dece i četvoro unučadi
Prvo što od svog života pamtim jeste to da je moj otac brzo hodao. Uvek sam za njim kao dečak jurio da ga stignem. I danas, kad idem negde, svi mi kažu: "Alo, di žuriš?!", a ja sam tako naučio. Od oca Mirka sam nasledio i ljubav prema fotografiji.
On je radio kao vojno lice, prvo na školskom brodu "Jadran", pa posle na "Galebu". Ime su mi dali Jadran jer sam se rodio 10. septembra, na Dan mornarice. A koje drugo ime su mi roditelji i mogli dati?!
Rođen sam 1952, a dve godine kasnije stigla je i sestra Ada. Majka Slavica cio život je brinula o nama, a otac je bio stalno na putu. Gde se on i kada zaljubio u fotografiju, ja to pojma nemam, ali kako je taj brod plovio po cilom svitu, stari je svuda snimao sve što bi mu se činilo zanimljivo. I onda bi došao u Split, doma, doneo filmove i naše kupatilo bi postala mračna komora. Ima sam šest godina kad me je prvi put pustija da uđem s njim unutra. Sada mi je jasno šta je radio. Video sam kako moj tata stavlja papir u vodu iz koga izlazi slika. Mislio sam, u pi*ku matere, da je moj otac - mađioničar! Tu se rodila prva ljubav i čim se ukazala prva prilika, bacio sam se i ja na fotografiju.
To je bilo u sedmom osnovne, "Šime Krstulović" se zvala škola, doli na Poljudu, iz tehničkog mi je profesor bio Vicko Laporta, vodio je i foto-grupu, pa sam se u nju odmah učlanio. Sedmi i osmi razred tako, a onda sam krenuo u gimnaziju. I odmah sam se, normalno, učlanio i tamo u foto-sekciju, tu je glavni bio jedan maturant, Mate Vrdoljak se zvao. A kad je Mate maturirao i otišao iz škole, ja sam bio drugi razred i odmah preuzeo sekciju. Slikao sam po gradu, a najviše devojčice. Sve cure vole da se slikaju.
Prvi posao
Bio sam treći razred gimnazije i, normalno, majko mila... kao svi splitski klinci, druka za Hajduka. Para za ulaznice nije bilo, pa smo preskakali zidove da bismo gledali utakmicu. Iz uprave su se dosetili, pa su na vrh zida stavili lomljeno staklo, pa više nismo mogli uć na stadion. Danima sam razmišljao kako bih mogao doć da gledam utakmice i ovo-ono, sine mi: osnujem Staze, list omladine gimnazije "Ćiro Gamulin"!
Prođe to na školskom veću i odem ja u Hajduka, i tražim prijem kod predsednika kluba Tita Kirigina. On me primi i pita: "Mali, šta oćeš?", a ja kažem, sav važan: "Druže Tito, ja sam urednik lista Staze, koji u svakom broju ima jednu stranicu posvećenu Hajduku, i treba mi jedna propusnica za fotografa." I sećam se kao danas, Kirigin zovne svoga potrčka, Kanta mu je bio nadimak, pa govori: "Kanta, daj malome propusnicu za snimanje!" Majko mila... Kad sad analiziran cili svoj život, sve uspešne reportaže, sahranu Brežnjeva i slikanje svetskih zvezda, moj najveći uspeh je kad sam dobio propusnicu od Hajduka. I od Hajduka je sve počelo.
Slikanje je mene odredilo. Na svaku sledeću utakmicu bih donosio fotografije i pokazivao kolegama iza gola, a nakon šest utakmica sam dobio i prvi pravi posao. Taman je u to doba Vjesnikov fotograf Andro Luetić odlazio u penziju i neko im je predložio mene da ga zamenim u dopisništvu. E, i od onda više nije bio samo nogomet i škola, počeo sam snimati glumce, glumice, pevače, splitski festival...
Nisam tada znao ni da ću jednog dana pisati knjige i praviti izložbe, pa nisam čuvao negative. Sa Oliverom Dragojevićem sam veliki prijatelj, a imam samo jednu njegovu fotografiju, i to dok je bio član Dubrovačkih trubadura.
Svedok istorije
Vrhunac i kraj moje "nogometne" karijere dogodio se kad je jugoslovenska reprezentacija igrala kvalifikacije za prvenstvo sveta. Bili su te 1973. na pripremama u Splitu i ja sam to pratio za Vjesnik. I onda, kad su išli u Atinu na potencijalno odlučujuću utakmicu sa Grčkom, nekako sam "iskemijao" da i ja odletim tamo.
A iša je i Slobo Bronzović, on je tad bio šef prodaje Vjesnika u Dalmaciji. Njemu sam u Atini, opet na neku fintu, sredio propusnicu za trenera i dao mu jedan aparat. Namestim ga na automatiku i kažem: "Ti dežuraj iza naše branke, a ja ću iza grčke. Na poluvremenu menjamo strane. Čim vidiš da bi moglo biti napeto pred golom - okidaj!"
Bilo je 4:2 za nas na kraju, silno napeta utakmica, a ja sam jedini imao fotografije svih šest golova!
Posle me pitaju "Pa kako si snimio svih šest?!", a ja govorim: "Lipo, imao sam predosećaj, pa sam trčao kao lud oko terena, eto kako!" Ti su negativi posle završili ko zna gde, ali kako je to bila istorijska utakmica, pamti se datum, postoji to i na internetu, pa san otišao u Nacionalnu i sveučilišnu knjižnicu, našao novine i lepo presnimio te fotografije. Neka ih i kod mene.
Odlazak iz SFRJ
Sa 22 godine sam shvatio da ne mogu dalje. Mogao sam da budem urednik fotografije i da sedim u redakciji, što me nije zanimalo. Bio sam na drugoj godini studija ekonomije i odlučio sam da idem vani. Bile su tri opcije u igri: Njujork, Pariz ili London. Njujork je ispao iz igre jer je daleko. Računao sam da ako propadnem u Americi, ne mogu se stopom vratiti do Splita, a u Londonu mi je smetala kiša, magla. Ipak sam ja Dalmoš, pa sam se odlučio za Pariz. Nisam znao francuski jezik, ali sam ga progovorio za godinu dana. Savet za učenje jezika mi je dao jugoslovenski konzul u Parizu. On mi je rekao: "Jadrane, najbolji savet za učenje jezika je da nađeš Francuskinju koja ne govori engleski." One su me naučile francuski.
Kako sam postao paparaco
U Pariz sam došao 1. januara 1975. godine. Živeo sam kod prijatelja Stanka Mandalinića u predgrađu. Prvog radnog dana dremljivi taksista dovezao me je pred zgradurinu u Ru de Beri 24. Agencija Sipa pres na drugom je spratu. U ruci mi je bila je preporuka iz Splita. Primio me je direktor Turčin Gokšin Sipahioglu. Prvo me je pitao da li govorim francuski i imam li papire i onda je rekao: "Žao mi je, mladi gospodine, ali sva je prilika da vi nemate ni isprave za rad ni za duži boravak u Parizu. Osim toga, ne govorite francuski, pa kako da vas primim na posao?"
Odmah ja zaprtljam na svom engleskom: "Oprostite, ali ja sam tek stigao. Tu kartu za boravak lako ću srediti. A mi iz Jugoslavije učimo strane jezike od danas na sutra."
Odbio je me još dva puta. Splitski inat me je držao u Parizu, jer bi me doma zajebavali da nisam uspeo. Radio sam svašta. Bio sam jedno vreme i asistent kod modnog fotografa. Majko moja... nisam došao u Pariz da punim aparate filmovima. Otišao sam i treći put u Sipa pres. Prazna agencija. Bio je El Sadat u Parizu i svi su se reporteri rastrčali oko njega. Nisam baš osetio neku naročitu potrebu da i ja budem još jedan od njih. Gazda me vidi i pita: "Laziću, šta ti više hoćeš?", ja mu odgovorim: "Uzmite me, ne znate šta propuštate." On mi kaže: "Dobro, mali, Šarlota Rempling je doputovala. Odsela je u hotelu 'Lankaster'." Nisam imao pojma ko je ona, a ni gde je hotel. Ceo dan sam razmišljao kako da dođem do nje. Što sada? Najbolje će valjda biti da je nazovem telefonom. Nađem broj hotela u imeniku i tražim na svom najboljem mogućem engleskom gospođicu Rempling, i to tonom kao da je svaki dan zovem. Muški glas kaže da je on njen agent za štampu i da njemu mogu reći što želim. No, baš lepo, mislim se ja, tebe i trebam. "Znate, ja sam iz novina Isi Pari", to su jedine novine koju sam znao, "hteo bih snimiti..." On kaže: "OK, može sutra u četiri sata, soba 324." Obukao sam jedino crno odelo koje sam imao.
Prizor koji sam ugledao kad sam ušao u sobu neću zaboraviti dok sam živ. Ona je sedela u raskošnoj starinskoj fotelji, očito sva spremna za snimanje. Vadim aparat bez reči i slikam. Pitaju me ko je urednik časopisa, ja mislim biće sranja, ali lupim neko francusko ime Žan-Luj, i to prođe. Tri filma sam ispucao! Agencija je, inače, bila u istoj ulici gde i hotel.
Vraćam se. U hodniku susrećem gazdu Gokšina. - Selam, gazda! - Jesi li što snimio, Laziću? - Pa, jesam nešto - hladno ću ja i pokazujem tri filma. - Sve si to na nju ispucao? Gde si je uhvatio, na izlazu iz hotela? - Ne, u apartmanu. Pozirala mi je dok nije oslepela. Iste je večeri ekskluzivna reportaža krenula u svet. U 26 zemalja stigle su moje slike i slajdovi sa sledećim tekstom: "Šarlota Rempling u Parizu na premijeri svog novog filma. EKSKLUZIVNO - EKSKLUZIVNO... Oni su shvatili s kim imaju posla, a ja sam dobio svoj prvi posao.
Šest meseci u bolnici
Krajem sedamdesetih istekao mi je pasoš i ako sam ga tija produžiti, mora sam odslužiti vojsku. Nisam se tija praviti glup radi oca koji je bio vojno lice, pa ostati u Francuskoj. Vojsku sam služio u Nišu, gde sam počeo da pišem svoju prvu knjigu. Nakon izlaska iz vojske gadno sam nastradao u saobraćajnoj nesreći jedne noći u Splitu: sav polomljen, morao sam hitno na VMA u Beogradu, jer nije bilo u Splitu maksilofacijalne hirurgije. Nije bilo mesta u avionu jer se igrao meč između Hajduka i Zvezde. Međutim, kad su čuli da mene treba da voze, oslobodili su pet mesta. Sećam se tog leta. Bilo je pitanje hoću li preživeti let. Gazu su mi stavili na oči. Čuo sam glas stjuardese i rekao sam sestri: "Daj, skinite mi gazu da vidim kako izgleda devojka." Zvali su da ću preživeti, jer sam razmišljao o ženskama.
Bio sam šest meseci u bolnici. Kad sam prizdravio, shvatio sam da sam uteka grobaru s lopate i da me je bog opomenuo. Sve mi se ovo dogodilo zbog ženskinja i rešio sam da se smirim i oženim. Upoznao sam jednu žensku s Dedinja, ali ne bih hteo da joj pominjem ime. Dolazio je u Beograd moj prijatelj advokat Marin i tražio je neko društvo da izađemo zajedno na večeru. Na sastanak je stigla advokatica Vesna, moja prva žena, i rekao sam: "Marine, odjebi od nje. Ona je moja." Da skratim priču, s njom sa dobio dvoje dece, Tamaru i Sašu. U Beogradu sam živeo do 1987. godine.
Džodi Foster
Moje gazde u Parizu su očekivale da ću se posle vojske vratiti i otići za Ameriku za Džodi Foster. Nju sam upoznao kroz posao. Bio sam u Parizu i dobio zadatak da je pronađem. Saznao sam u kojem je hotelu odsela. Tu se dogodila neka kemija, ne znam kako bih to opisao. Svideo sam joj se onako mlad i šarmantan. I tu je tad nešto kliknulo naše druženje. Ona je prekinula snimanje filma i došla me ispratiti u vojsku. Znala je da se nećemo videti godinu dana. Foster se oduševila Splitom i Hvarom, u kojima je provela ukupno osam dana. U vojsku sam zbog nje zakasnio nekoliko dana. Pisala mi je pisma. U Ameriku sam otišao nakon razvoda.
Put do Holivuda
U Beogradu nisam slikao zvezde, već njuz fotografije. Prošao sam ratišta, posetu Miterana, Mubaraka, sahranu Brežnjeva... Kad sam se razveo, nisam imao više šta tražiti i bio sam spreman za Los Anđeles. Nije bilo lako dođi do zvezda.
Za saradnju su bile najkomplikovanije Fej Danavej, Džilijen Anderson iz "Dosijea Iks" i Šenon Doerti iz "Beverli Hilsa". Bio sam uporan i nisam odustajao, pa sam na kraju sve tri uspeo da fotografišem. Na kraju smo svi bili prezadovoljni.
Jedina osoba koju sam želeo, a nisam uspeo da slikam, jeste Brižit Bardo. Bio je rođendan u Sen Tropeu. Spremio sam za poklon i sliku, ali me je odbila.
Slike koje nisam objavio
Sjajna za saradnju je bila i Mila Jovović. Ljudi su ovde u početku, kad se proslavila, mislili da je naša, odnekud s Balkana, ali rođena je u Ukrajini, otamo joj je i majka. Preko majke sam i došao do nje i sve dogovorio, a oca, Crnogorca, nisam upoznao, nije ga bilo ni na jednom susretu i dogovoru. Napravili smo seriju sjajnih fotografija, već s 14 godina izgledala je i pozirala kao svetska zvezda, iako je dotad igrala samo nešto malo u TV serijama. Ali bilo je jasno da je talentovana, i za glumu i za poziranje.
Snimali smo, rekao sam, jedan set fotografija kod mene u studiju, a za drugi smo, preko nekih mojih norveško-novinarskih veza, dobili na jedan dan ovu raskošnu vilu u Santa Moniki. Cena najma bila je samo to da snimim i nekoliko fotografija vlasnikove ćerke. Fotografije s Milom nisam prodao nijednom magazinu, jer sam saznao da je maloletna. Sada se mogu videti na mojoj izložbi u Beogradu.
Porodica
Ne bih pričao o ženskama. Dobro, nju ćemo pomenuti, Suzanu Mančić. Bila je i na otvaranju moje izložbe u galeriji "Arte" u Beogradu. Upoznali smo se na nekom snimanju i tu se razvila romansa. Ne bih hteo u detalje. Bili smo zajedno. Moje sve bivše su bivše, ali Suzana je sjajna osoba i jedina s kojom sam u kontaktu.
Srećno sam oženjen u trećem braku već 27 godina. Imam troje dece, dve ćerke, Tamaru i Aleksandru i sina Aleksandra. Ponosan sam na svoju decu. Imam i četvoro unučadi, Novaka, Matiju, Luku i Miju. Luka je zagriženik za fudbal. Igra u Njujorku.
Tamara je postala jedan od vodećih dermatologa u Njujorku, Saša je bio godinama pravi paparaco, ali je danas ugostitelj. Sticajem okolnosti oboje su ovog septembra u Beogradu, tako da su mogli da prisustvuju otvaranju izložbe. Žao mi je što najmlađa ćerka zbog obaveza nije mogla da im se pridruži, ali letos smo zajedno bili na Hvaru.
Neću u penziju
Lepo je prošlo otvaranje moje izložbe u Beogradu. Iza mene je 50 godina karijere. Promovisao sam i svoju novu knjigu. Ona je teška osam kilograma. Izlagao sam u celoj bivšoj Jugoslaviji. Međutim, najponosniji sam što su moje fotografije bile izložene na Visu u palati Ivana Meštrovića sa njegovim skulpturama. To je tako sjajno leglo.
Nikad neću biti u penziji. Najviše novca zaradio sam od fotografija sa sahrane ruskog političara Leonida Brežnjeva. Agencija je zaradila 300.000 dolara. Najvrednija slika je portret Dejvida Bouvija, koji je u Americi prodat za 25.000 dolara. Međutim, s mojom fotografijom je gotovo... Počeli su da propadaju magazini, a zvezde više neće da se slikaju i sve je prešlo na društvene mreže. Sada mi zvezdama više nismo potrebni. Osnovao sam pre 15 godina agenciju "Jadran Lazić". Poslednje snimanje sam imao u decembru prošle godine, kad sam slikao Lolu Astanovu. Kad sam video kako izgleda, rekao sam: "Ma, u pi*ku materinu, ona je rođena da bude na kraju moje nove knjige!" Slikao sam je u Majamiju.
O smrti Pa, ako već moram da razmišljam o smrti, bilo bi najlepše da zaspim i da se ne probudim. I da se to desi večeras, ne bi mi bilo žao. Proživeo sam život. Rodio sam se drugi put 1979. godine. Sve što sada živim je čist ćar. I sutra da me nema, prošao sam što neki ljudi ne prođu u pet života.
Ljubomir Radanov