Nijedan sistem nije savršen. A kad sistem zataji često cenu plaća običan čovek.
Junakinja naše današnje priče mirno je godinama živela u svojoj kući u predgrađu prestonice. A onda je dugo očekivana obilaznica oko Beograda stigla i pred njena vrata. I to bukvalno.
Slobodanka Miletić tako se našla u velikom problemu. Svuda oko nje su radovi, a nju ne žele da isele. Tačnije, njena kuća nije predviđena za reseljavanje jer zvanično nikome ne smeta.
Nekoliko kilometara od centra grada, na obodu prestonice, na nekada lepom imanju, živi sama Slobodanka Miletić. Voli da sređuje dvorište, voli da čuva svog psa i kokoške.
- Sve sam ja to lepo održavala, svi su govorili: "Blago tebi, kako ti je ovde lepo". A vidite sad na šta liči. Totalno sam izgubila volju za sve - započinje priču Slobodanka.
Međutim, dugo očekivani radovi na obilaznici oko Beograda stigli su i do Resnika i Rakovice i na kraju, pred njen prag. I to bukvalno. Njena kuća okružena je bagerima i kamionima, a kad završe biće okružena novom saobraćajnom petljom.
- Evo ovde betonski stubić što je obeležen. To je znak da ovuda ide petlja. To su zabeležili - priča Slobodanka.
Normalno bi bilo da Slobodanka pored ovakvih velikih radova treba da starost provede na nekom mirnijem mestu. Ali tu tek počinju njene muke! Iz opštine Voždovac su pre skoro 30 godina prvi put došli na njeno imanje da popišu voćnjak i kvadraturu postojeće kuće.
- Nama su davali stan na Belim Vodama da se selimo. Dvosoban stan nam je sledovao. Ja i moj muž smo išli da gledamo taj stan i bilo je otkucano rešenje, zvali su nas i rekli samo: "Glavni direktor nije potpisao, kad se vrati sa odmora dođite da potpišete" - kaže Slobodanka.
Miletići su želeli da i oni iskoriste odmor, kad već čekaju. Ali život je udesio da od tada krenu njihove muke.
- Moj muž je nastradao, pao je sa šljive, 38 dana je bio na aparatima i preminuo. Mene su zvali, čuli su za moj slučaj, ja sam rekla potpisaću za onaj stan. I oni kažu ta zgrada tehnički nije primljena i uselile su se izbeglice - priseća se Slobodanka.
Tih dana izbio je rat i više je nikada nisu zvali da joj ponude bilo kakvo stambeno rešenje. U međuvremenu prošle su godine i decenije.
- Put je stigao do mene, Koridori su mi rekli da sam van koridora, da ja njima ne smetam. I kako, 92-te sam smetala, sad ne smetam? A isto ide put plus obilaznica. I oduzima mi se jedan deo placa više nego što je tada oduzimano. Kad su počeli sad da rade, ja sam išla u koridor, oni su rekli: "Obratite se opštini". Opština kaže: "Koridori su nadležni za to, nama što Koridori pošalju to raseljavamo i isplaćujemo". Ja sam se ponovo obratila koridorima, međutim odgovor je negativan - ispričala je Slobodanka.
Konačno rešenje je da Slobodanka može da ostane na svom imanju. A sve oko nje počelo je da se ruši. Na kraju od siline radova počela je da se ruši i njena kuća.
- Evo ja prikrivam malo ćoškove zavesama i stavljam svašta da se to ne vidi, ali pogledajte. Tu će sigurno uskoro da padne sve. Kad primim penziju, ja uzmem jednu bocu pur pene i krpim to. Evo vidite, ova vrata više ne mogu da otvorim. Jednom kad sam pokušala udarila sam se i pogledajte kolika mi je modrica. I balkonska vrata neće, ja sam otvorila da obrišem prašinu i više ne mogu da ih zatvorim. Evo vidite, ima veći luft nego prozor - priča Slobodanka.
Često prevrće papire i razmišlja šta dalje da radi. Ali ni sama ne zna kome još da se obrati.
- Kola smo prodali za ovaj plac i svaki dinar odvajali da ovo uradimo i sad ovako da se mučim u 70 godina. Nemam ni struju, bile su bandere, a komšije koje su imale struju su se raselile, isečena je struja, bandere su porušene. Imam jedino još vodu, a bageri su mi prolazili preko cevi i zamolila sam da ne prolaze da ne ostanem bez vode - kroz suze priča Slobodanka.
Svaki dan provodi okružena bukom. A svaku noć u strahu.
- Kad sam čula da mi je pao u sobi zid, nisam znala šta se desilo. Videla sam da je zid pao i svako veče samo čuješ da pucketa. Ja znam da je to od tih sleganja i svega. Ne znam šta da kažem, verujte. Rešenje jedino da mi daju neku garsonjeru, kvadraturu moga stana, bilo šta da mogu da mirno živim samo. Sama sam, u 70 godina niti mogu nešto praviti, ne znam ni kako ću moći da se odselim - ispričala je Slobodanka.
Oko nje su kuće koje su već iseljene. Neko je međutim procenio da će Slobodanki ovde biti sasvim dobro. Na njenom imanju zasad odolevaju ona i njen verni pas.
A i njegova je kućica dobrano popustila.
Kurir.rs/M.L.
Bonus video: