FAMOZNO SVETISLAV BASARA: Šesti oktobar
Danas je, pod uslovom da je osvanuo, šesti oktobar, dan koji se, saglasno mitologiji Krugova Dvojke i Euromahale, dvehiljadite „nije dogodio“. A baš šteta. Da se dogodio, sve bi bilo drugačije, živeli bismo dugo i srećno.
Šta je to trebalo da se dogodi šestog oktobra 2000? Navodno je trebalo pritisnuti komandu delete - ili još bolje formatizovati disk - izbrisati 160 godina teških brljotina i instalirati novi operativni društveni sistem, najbolje onaj iz Zemlje Dembelije.
Jedan od naknadno najpametnijih ljudi u Srbiji, JexS Tadić, u autorskom tekstu u Danasu je napisao sledeće: „Ključna i pogubna zabluda u vezi sa 5. oktobrom je iluzija da je pre 2012. izostao 6. oktobar. Ljudi nisu razumeli da ta pobeda nije donela čarobni štapić kojim preko noći postajemo normalna, moderna i demokratska država, da je proces tranzicije dugotrajan i da ima svoje faze“.
Toliko je to lepo (i tačno) JexS napisao da sam bio naumio da celomudreni tekst naučim napamet, ali čim krenuh da ga učim, uvideh da ga već znam napamet. I ne samo da ga znam ja. Znaju ga i vrapci. I vrapci, naime, znaju da su za saniranje - umal grešna mi duša ne napisah asanaciju - političkih procesa dugog trajanja potrebni postupnost i vreme.
Kako vreme prolazi, moja neznatnost sve češće pomišlja da se 6. oktobar - tj. sve ono lepo što vole mladi - nije dogodio zato što se nije dogodio ni 5. Ili se u najboljem slučaju dogodio onako kako se nije dogodio 6. Pisac u stvari hoće da kaže da - osim prividno, da se Vlasi ne dosete - 5. oktobar nije bio nikakav prevrat, nego personalna smena na vrhu nepromenjenog sistema vladavine.
Koštunica dr Vojislav - koji je period od devedesete do dvehiljadite prespavao u šerpi sarme - bio je u stvari Milošević pod B, jedan u nizu nacionalističkih avatara koji je trebalo da produži (granice Srbije) tamo gde je Milošević stao, da raznoraznim bizantinsko-orijentalnim marifetlucima podrije (uzaludne kako se pokazalo) napore Zorana Đinđića i nekolicine njegovih saradnika koji su ozbiljno prionuli na reforme i da ponovo uspostavi stari dobri čaršijski red.
Budući da se Đinđić pokazao otpornijim, upornijim i domišljatijim nego što su čaršija i Koštunica očekivali, nije bilo druge nego da ga - pod visokim Koštuničinim auspicijama - skrate za glavu. Sve, međutim, da je Đinđić i preživeo, stvari bi bile vraćene na fabrička podešavanja. Uviđao je to i Đinđić. Prema mojim najnovijim saznanjima, bio je naumio da posle prvih izgubljenih izbora digne ruke od politike i da se vrati filozofiji. (Kamo sreće da je nikada nije ni napuštao.)
Ne od 2012. - kako JexS insinuira - nego se od 2004. svakim danom sve više pokazivalo da srpsko društvo, kao celina, nema potencijal da se prene iz seljačkih fantaziranja i napravi društveni dogovor o ustrojstvu države koja neće biti poprište razularenih strasti i razvaljeno mačje jebalište. Aboliram JexS-a. Ni on ništa suštinski nije mogao učiniti. Mogao je bar ne zanositi muda Koštunici.