TAMARA JE OSETILA PROBADANJE U DOJCI I USLEDIO JE PAKAO: Muž joj je obrijao glavu, obožava život, a ovako je izgledala NJENA BORBA
Žustra i temperamentna Beograđanka Tamara Stajin (36) je cele 2019. godine zbog poslovnih i porodičnih obaveza jurila kroz vreme koje je letelo. Nije imala vremena da prihvati upozorenje koje je već bilo opipljivo. S ljubavlju je radila svoj posao u jednoj beogradskoj turističkoj agenciji, susretala se sa strankama i odlazila na jednodnevne izlete po Srbiji sa grupama turista.
- Osećala sam nešto na dojci, napipavala to i pripisivala promenu ranijem dojenju. Pred kraj godine doživela sam veliki gubitak kad je preminula moja baka koju sam mnogo volela. Tog dana osetila sam snažno probadanje u desnoj dojci. Mnogi neće poverovati, ali tada sam shvatila da je ona otišla na onaj svet da bi mi nešto poručila - priča Tamara.
Baku su sahranili u petak, a već u ponedeljak je otišla kod lekara, misleći na nju. Tog dana je počelo. Prvo je bila na pregledu kod ginekologa, pa su je uputili na onkologiju, usledila je biopsija i iščekivanje rezultata.
- Nikad neću zaboraviti tih 10 dana čekanja na presudu iz laboratorije. Kad je konačno Stigla, bila je teška. Potvrđen je maligni nalaz promene veličine 3,5 cm. Od doktora sam izašla potpuno izgubljena. Nisam znala šta je levo, a šta desno. Suprug me je čekao u autu i čim sam ušla, počela sam da plačem.
Lošu vest je prvo podelila sa svojima na poslu. Nije želela da otvara bolovanje. Značilo joj je da radi, a podršku kolega danas ističe kao nešto što joj je mnogo pomoglo.
- Od početka aprila do kraja septembra usledile su hemioterapije. Dobro sam ih podnosila i nadala sam se da mi ni kosa neće opasti. Ošišala sam svoju dugu kosu na paž, ali pred drugu „crvenu“ hemioterapiju probudila sam se sa pramenovima kose na jastuku. Plakala sam dok mi je moj Ilija iznad kade brijao glavu. I sada mogu da se smejem i plačem kada se setim da mi je rekao: „Jao Tamara, pa nisam znao da imaš tako lepu glavu“.
Suprug i ćerkica Nikolina činili su sve da joj ispune te teške dane.
- Naša Nikolina je sve znala, nismo od nje ništa krili, a tad se sa svojih 7 godina ponašala jako zrelo. Tešila me je i govorila: „Mama, izrašće ti posle još lepša i bolja kosa“. Tad sam se trgla i rekla sebi: „Izguraćeš ovo zbog njih dvoje“ - priseća se Tamara.
Uz puno razumevanje na poslu, sa punom platom, niko je nije forsirao da radi bilo šta što joj neće prijati. Čak su joj i finansijski pomagali da nabavi neke skupe preparate za jačanje. I muž je digao kredit...
- Ukupno sam primila četiri crvene terapije na tri nedelje, a posle i 12 taksola, blaže terapije na nedelju dana, sa perdžetom, što je neki dodatak, ne znam ni sama šta je to, ali znam da sam prilično dobro sve to podnela. Posle tri crvene počela sam da primam lek koji mi je zaustavio ciklus i tako će biti naredne tri godine – priča.
Tezu po kojoj nevolja nikad ne ide sama potvrdila je pandemija kovida 19. Za Tamaru je bio veliki problem što je pre svake terapije morala da radi brzi test. Brojala je i tačno 19 puta je morala da se testira u svom domu zdravlja. Posle šest meseci pripremnih terapija zakazan je i operativni zahvat.
- Urađena je potpuna mastektomija desne dojke, a već sutradan sam izašla iz bolnice. Pregledao je dren i ranu, a mojoj sreći nije bilo kraja kada je rekao da mogu svojoj kući. Tek tada sam uzela bolovanje i dva meseca nisam radila. Posvećeno sam vežbala i već u januaru sam se vratila na posao. Bila sam jako srećna kada sam prvi put sela u kola i sama se vozila.
Tu nije bio kraj lečenju. Nakon teške operacije Tamaru je čekalo još 25 zračenja. Svakog dana je odlazila na Kliniku za onkologiju i strpljivo odbrojavala koliko je zračenja prošlo, koliko je još ostalo.
- Koža na mestu koje je zračeno bila je skroz crna. Nisam o tome ni mislila jer sam čekala da sve prođe. Kad je prošla i prva kontrola prošle godine, odlučila je da otputuje.
- Ćerka i ja smo 3. jula otišle na more. Tih sedam dana u Crnoj Gori su odmor koji nikada neću zaboraviti. More i naša Nikolina su mi dali novu snagu.
U jurnjavi joj je prošao i ostatak te 2020, pa je poželela da je zauvek i simbolično isprati.
- Pred ponoć 31. decembra izašla sam iz kuće i bacila u kontejner turban-maramu. Tad sam prvi put izašla iz kuće bez nje. Ilija mi je kupio periku koju nikada nisam stavila. Ni kada sam 17. januara ove godine krenula na posao sa kratkom kosicom. Izgurala sam na svoj način i, Bogu hvala, izvukla sam živu glavu.
Tamara kaže da pre ove bolesti nikada nije išla kod lekara. Uvek je bila aktivna, posao, dete na karate, neredovna ishrana i sada zna da je to bila loša ishrana.
- Hranila sam se potpuno nezdravo! Danas spremim ručak za svoje, a moja ishrana se svodi na 2 kruške, jabuku, grožđe, kačamak, povrće u rerni. Jedino nisam mogla da se odreknem mladog sira. Suprug je iz Opova, pa znam od koga kupujem. To mi je sad najveća poslastica – smeje se Tamara.
Pre kancera imala je 59 kg, pred operaciju 48, sad već dugo 50 i, kaže, nikada se nije zdravije osećala. Kosa je porasla, postala loknasta, onakva kakvu nikada nije imala. Iz radoznalosti je otišla na feniranje, samo da proveri koliko je dugačka.
- Jesam ja pozitivna, ali sam i dosta detinjasta za svoje godine. Ta doza ludosti koju nosim u sebi pomogla mi je da lakše pregrmim bolest i da sve to vidim kao etapu i veliku školu u životu. Počela sam da mislim na sebe i zaista sam postala sebi važna zbog svojih najbližih. Prestala sam da razmišljam i o rekonstrukciji dojke. Nisam imala velike grudi, pa se sa silikonskom protezom gotovo i ne primećuje. Nisam prihvatila ponudu da sa 36 godina odem u invalidsku penziju kad već imam sreću da mi posao nije fizički zahtevan. Bilo pa prošlo, živim dalje. Ipak, danas sam drugačija.
Kurir.rs/Blic Zena/Branka Gajić
Bonus video: