NJEGA SU CIA I MI6 SMATRALI NAJOPASNIJM NA SVETU Kako je Pakistanac uspeo da nuklearnu tehnologiju proda opasnim državama VIDEO
Početkom decembra 2003. godine, grupa oficira CIA i MI6 spremala se ukrcati u neoznačeni avion u Libiji kada im je uručeno hrpa od pola tuceta smeđih koverti.
Tim je bio na kraju tajne misije koja je uključivala napete pregovore sa libijskim zvaničnicima. Kada su otvorili koverte u avionu, otkrili su da su dobili poslednji dokaz koji im je bio potreban: unutra su bili dizajni za nuklearno oružje.
Te dizajne - kao i mnoge komponente za nuklearni program - nije nabavio - isporučio je AK Kan, koji je upravo umro u 85.
Khan je bio jedna od najznačajnijih ličnosti u globalnoj bezbednosti u poslednjih pola veka, njegova priča u središtu bitke oko najopasnije svetske tehnologije, koja se vodila između onih koji je imaju i onih koji to žele.
Bivši direktor CIA Džordž Tenet opisao je Kana kao "barem isto toliko opasnog kao i Osama bin Laden", što je prilično poređenje kada je bin Laden stajao iza napada 11. septembra.
Činjenica da su zapadni špijuni AK Kana mogli opisati kao jednog od najopasnijih ljudi na svetu, ali i hvaljen kao heroj u svojoj domovini, govori vam mnogo o ne samo složenosti samog čoveka, već i o tome kako svet gleda na nuklearno oružje.
AK Kan nije došao u Evropu kao nuklearni špijun, ali će to postati. Radio je u Holandiji sedamdesetih godina prošlog veka, baš kada je njegova zemlja započela obnovljeni pokušaj da napravi bombu nakon poraza u ratu 1971. godine, i plašeći se indijskog nuklearnog napretka.
Kan je radio u evropskoj kompaniji koja se bavi izgradnjom centrifuga za obogaćivanje uranijuma. Obogaćeni uranijum može se koristiti za nuklearnu energiju ili, ako je dovoljno obogaćen, za bombu. Kan je mogao jednostavno da kopira najnaprednije dizajne centrifuga i da se vrati kući. On je nastavio sa izgradnjom tajne mreže, uglavnom evropskih biznismena, koji bi snabdevali ključne komponente.
Često opisivan kao "otac" pakistanske nuklearne bombe, u stvarnosti je bio jedna od brojnih ključnih ličnosti. Ali on je pažljivo gajio ovaj mit koji ga je učinio nacionalnim herojem, za koga se smatra da je osigurao bezbednost Pakistana od pretnje Indije.
Ono što je Kana učinilo tako značajnim je ono što je još uradio. Okrenuo je svoju mrežu iz uvoza u izvoz, postavši svetski poznata ličnost i sklapajući poslove sa nizom zemalja, od kojih su mnoge Zapad smatrale "državama odmetnicima".
Iranski program centrifugiranja u Natancu, izvor intenzivne globalne diplomatije poslednjih godina, izgrađen je u značajnom delu na dizajnu i materijalu koji je prvi isporučio Kan. Na jednom sastanku Kanovi predstavnici su u osnovi ponudili jelovnik sa priloženim cenovnikom sa kojeg su Iranci mogli da naruče.
Kan je takođe posetio više desetina puta Severnu Koreju gde se verovalo da je nuklearna tehnologija razmenjena za ekspertizu u raketnoj tehnologiji.
Sa ovim poslovima, jedna od ključnih misterija je uvek bila u kojoj meri je Kan delovao sam ili po naređenju svoje vlade. Posebno sa severnokorejskim sporazumom, svi znaci su da rukovodstvo nije bilo samo svesno, već i blisko umešano.
Ponekad se sugerisalo da Kan jednostavno traži novac. Nije to bilo tako jednostavno. Osim što je blisko sarađivao sa rukovodstvom svoje zemlje, želeo je da razbije zapadni monopol nad nuklearnim oružjem. Zašto bi nekim zemljama trebalo dozvoliti da zadrže oružje radi svoje sigurnosti, a drugima ne, upitao je on, kritikujući ono što je smatrao zapadnim licemjerjem. "Nisam ludak ili ludak", rekao je jednom. „Ne sviđaju mi se i optužuju me za sve vrste potkrepljenih i izmišljenih laži jer sam im poremetio sve strateške planove.
Drugi u njegovoj mreži, od kojih sam neke upoznao dok sam pisao knjigu o Kanu, izgledali su više u novcu. Libijski sporazum, posredovan 1990 -ih, nudio je nagrade, ali i ubrzao njihov pad.
Britanski MI6 i američka CIA počeli su da prate Kana. Gledali su njegova putovanja, presretali njegove telefonske pozive i prodirali u njegovu mrežu, nudeći ogromne količine novca (u nekim slučajevima najmanje milion dolara) kako bi naterali članove da postanu njihovi agenti i odali tajne. "Bili smo unutar njegove rezidencije, unutar njegovih prostorija, u njegovim sobama", rekao bi zvaničnik CIA. Nakon napada 11. septembra 2001, pojačao se strah da bi teroristi mogli doći do oružja za masovno uništenje, a time i složenost obračuna s Pakistanom i ubjeđivanja istog da deluje protiv Kana.
U martu 2003., upravo kada su SAD i Velika Britanija izvršile invaziju na Irak zbog oružja za masovno uništenje za koje se pokazalo da ne postoji, libijski lider pukovnik Gadafi odlučio je da se mora rešiti svog programa. To bi dovelo do tajne posete tima CIA i MI6, a ubrzo nakon javnog objavljivanja dogovora. To bi Vašingtonu pružilo ključnu polugu da natera Pakistan da preduzme akciju protiv Kana.
Kan je stavljen u kućni pritvor i čak je primoran da prizna na televiziji. Preživeo bi svoje preostale godine u čudnom svetu, ni slobodan ni zaista ograničen. Pakistanska javnost je i dalje hvalila herojem jer im je donela bombu, ali je prestala da putuje ili razgovara sa spoljnim svetom. Tako da cela priča o tome šta je uradio - i zašto - možda nikada neće biti poznata.
Kurir.rs/BBC