Sredinom osamdesetih godina Sovjetski Savez je konstruisao super podmornicu za razliku od bilo koje druge. Brza i sposobna da se spusti u zapanjujuće dubine za borbenu podmornicu, Komsomolec je predstavljen 1984. godine, najavljena kao novi pravac sovjetske mornarice.
Pet godina kasnije, Komsomolec i njegovo nuklearno oružje bili su na dnu okeana, dve trećine njegove posade ubijeno je, što se smatralo još jednim primerom sovjetske nesposobnosti.
Istorija Komsomoleca seže u daleku 1966. Tim iz Dizajn Biroa Rubin pod vođstvom N. A. Klimova i glavnog dizajnera I. N. Kormilitsina dobio je instrukcije da započne istraživanje projekta 685, podmornice za duboko ronjenje. Istraživački napori trajali su osam godina, verovatno zbog nedostatka odgovarajućeg metala koji bi izdržao ogromne pritiske dubine. Međutim, 1974. godine dovršen je dizajn sa dvostrukim trupom, sa legurom titanijuma izabranom za unutrašnji trup. Projekat 685, takođe poznat kao K-278, trebalo je da bude prototipni čamac za testiranje budućih sovjetskih podmornica za velike dubine. Brodogradilište Sevmaš započelo je izgradnju 22. aprila 1978. godine, a brod je zvanično završen 30. maja 1983. Teškoće u obradi titana doprinele su neobično dugom periodu izgradnje.
K-278 bio je dugačak 360 stopa i širok 13 metara, a unutrašnji trup bio je širok približno 8 metara. Imao je deplasman od 6.500 tona, a upotreba titanijuma umesto čelika učinila ga je znatno lakšim. Imao je jedinstveni dvostruki trup, sa unutrašnjim trupom od titanijuma, što mu je dalo mogućnost dubokog ronjenja. Unutrašnji trup je dalje podeljen u sedam odeljaka, od kojih su dva ojačana kako bi se stvorila sigurna zona za posadu, a kapsula za bekstvo je ugrađena je kako bi posada mogla napustiti brod dok je potopljena na dubini do 1.500 metara.
Podmornicu je pokretao jedan nuklearni reaktor OK-650B-3 sa nuklearnim pritiskom pod pritiskom od 190 megavata, koji je pokretao dva parno-turbinska motora od 45 hiljada brodskih konjskih snaga. To ga je dovelo do potopljene brzine od trideset čvorova i površinske brzine od četrnaest čvorova.
Podmornica je imala MGK-500 „Skat“ (kodni naziv NATO-a: Shark Gill) niskofrekventni pasivni/aktivni sistem sonara sa sfernim pramčanim nizom za pretraživanje i napad, isti sonar koji se koristio u današnjim jurišnim podmornicama klase Jasen, koje su se napajale u Omnibus -685 Sistem za kontrolu borbenih informacija. Naoružanje se sastojalo od šest torpednih cevi standardnog promjera 533 milimetra, uključujući dvadeset dva torpeda tipa 53 i superkavitacijska protivpodmornička torpeda Škval.
Podmornica se pridružila Severnoj floti Crvenog barjaka u januaru 1984. godine i započela je niz eksperimenata dubinskog ronjenja. Pod kapetanom prvog ranga Jurija Zelenskog podmornica je postavila rekordnu dubinu od 3.346 stopa - zapanjujuće dostignuće s obzirom na njen američki ekvivalent, klasu USS Los Anđeles, ima apsolutnu maksimalnu dubinu od 1.475 stopa. Dubina drobljenja procenjena je na približno 4.500 stopa. Podmornica je imala poseban sistem za navarivanje, "Iridium", koji je koristio generatore gasa za pražnjenje balastnih rezervoara.
Sovjetska mornarica smatrala je K-278 neranjivim na dubinama većim od hiljadu metara; na takvim dubinama bilo je teško otkriti i neprijateljska torpeda, posebno američki Mark 48, koji je imao najveću dubinu od osamsto metara. Iako je podmornica prvobitno trebala biti probni brod, na kraju je 1988. pretvorena u potpuno operativan brod spreman za borbu. Dobila je ime Komsomolets, što znači „član Saveza mladih komunista“.
7. aprila 1989. godine, dok je radio na dubini od 1266 stopa, Komsomolets je naišao na probleme usred Norveškog mora. Prema Normanu Polmaru i Kenetu Mureu, to je bila druga posada podmornice, tek obučena za upravljanje brodom. Štaviše, njegovo poreklo kao probnog broda značilo je da mu nedostaje grupa za kontrolu štete.
Požar je izbio u sedmoj zadnjoj komori, a plamen je spalio ventil za dovod vazduha, koji je dovodio vazduh pod pritiskom u vatru. Mere za gašenje požara nisu uspele. Reaktor je razbijen d i rezervoari za balast su izbili na površinu podmornice. Vatra se nastavila širiti, a posada se borila s vatrom šest sati pre nego što je izdato naređenje o napuštanju broda. Prema Polmaru i Mureu, požar je bio toliko intenzivan da su članovi posade na palubi gledali kako gumene anehoične premazne pločice koje prekrivaju spoljni trup klize zbog velike vrućine.
Komandir broda, kapetan prvog reda Jevgenij Vanin, zajedno sa još četvoricom, vratio se na brod da pronađe članove posade koji nisu čuli zapovijed o napuštanju broda. Vanin i njegova spasilačka grupa nisu uspeli da odu dalje - podmornica se naginjala osamdeset stepeni napred - i ušli su u komoru za spasavanje. Komora se u početku nije uspela da odvoji, ali se na kraju oslobodila smrtno ranjene podmornice. Izlaskom na površinu, iznenadna promena pritiska izazvala je izbacivanje gornjeg poklopca, izbacivši dva člana posade iz komore. Komora, kao i kapetan i ostatak spasilačke ekipe potonuli su pod talasima.
U incidentu su do sada poginula samo četiri čoveka, ali nakon što je podmornica potonula, mnogi ljudi su podlegli temperaturama vode od 36 stepeni (Farenhajta). Nakon sat vremena stigli su ribarski brodovi Aleksij Klobistov i Oma koji su spasili trideset ljudi, od kojih su neki kasnije podlegli povredama. Od prvobitnih šezdeset i devet ljudi na podmornici kada je došlo do katastrofe, četrdeset i dva su poginula, uključujući kapetana prve klase Vanina.
Komsomolec je potonuo na dubinu od 1750 metara, zajedno sa nuklearnim reaktorom i dva nuklearna torpeda Škval. Između 1989. i 1998. godine izvedeno je sedam ekspedicija kako bi se reaktor zaštitio od oslobađanja radioaktivnosti i zapečatio torpedne cevi. Ruski izvori navode da su tokom ovih poseta otkriveni dokazi o "neovlašćenim posetama potopljene podmornice od strane stranih agenata".
Kurir.rs/19fortifajv