Na dan izlaska Famoznog posvećenog epidemiološkim temama, moradoh nekim poslom u grad pa, budući da je pljuštala kiša komplovana saobraćajnim kolapsom zbog skupa nesvrstanih, dokonah da mi je pametnije da idem taksijem, nego da se svojeručno lomatam po saobraćajnom bespuću.
Tako i bi. Taksi dođe u rečeno vreme - plus/minus minut - ja sedoh na zadnje sedište, auto krenu, a taksista reče: „Molim, stavite masku“, (koju sam, u međuvremenu, naviknut na epidemiološku opuštenciju, danima držao u džepu.)
Jesu li to epidemiološke mere ponovo na snazi, tako otprilike rekoh stavljajući zgužvanu, upljuvanu i trunjavu masku na lice, a taksista reče: „Mora se, evo sad će dve godine, lepo su nam zapaprili ovim virusom, ko zna koliko ćemo još ovako, bogzna oćemo li preživeti.“
Iz kratkog uvodnog razgovora - nakon koga mudro zaćutah - momentalno mi bi jasno da N. N. taksista spada u grupu antivaksera i konfabulatora A, koji, za razliku od grupe B - koja misli da viris kovid ne postoji, i grupe C, koja neće da se vakciniše jer ne zna „šta je unutra“ - smatra da je virus kovid dizajniran u nekoj laboratoriji s ciljem da se pomori 4/5 svetske populacije, a naročito srpska.
Da ne bude zabune, moja neznatnost uopšte ne odbacuje mogućnost da je virus kovid posledica nekog mikrobiološkog prčkanja po genomima koje se otrgnulo kontroli, ali mi od samog izbijanja nije bilo jasno od kakve je važnosti za istoriju život i narodno zdravlje da li je virus nastao automutacijom ili mu je neko pomogao da nastane. Ovako ili onako - ke sera sera, što rekla ona stara pesma.
Racionalno posmatrano, to je tome tako. Ali sa stanovišta nadaleko čuvene srpske neprejebivosti stvar stoji sasvim drugačije. Zaraziti se i - daleko bilo - umreti od virusa koji je čedo prirode nije nimalo junački, a i prozaično je nekako. Ali ako padneš kao žrtva međunarodne virusne zavere, tvoje razbolevanje i (daleko bilo) umiranje dobijaju viši smisao, tim pre što si provalio „njihov“ podli naum. Ko biva... jeste me vi zarazili, hoću ja umreti, ali znajte da znam šta radite, jebaću vam majku kad-tad, itd.
Inače, ta priča o zaveri za eksterminaciju četiri petine svetske populacije mnogo je starija od epidemije. Priču znate. Jedna milijarda bogatih treba da eliminiše preostatak od pet (ili šest) milijardi siromašnih, ružnih, prljavih i zlih, pa da posle živi bogato, dugo i srećno.
Stvar je u tome što - sve kad bi se to i dogodilo i kad bi virus selektivno pomorio sirotinju - „zlatna milijarda“ ne bi živela dugo i srećno. Naprotiv, ubrzo bi umrla u bedi. Zlatna, naime, milijarda živi dugo i srećno zahvaljujući tome što sirotinja za nju radi za male pare, a te male pare do poslednjeg cvonjka troši upravo na ono što proizvodi za bedne nadnice. Tako funkcioniše kapitalizam. Što više sirotinje, bogatstvo sve veće. Čak je i KontraRobinHud - Superhik - shvatio u kom grmu leži zec, pa je otimao sirotinji i davao bogatašima.