Život srpskih tirjana i srpskih moćnih rendžera u početku (i neodređeno vreme potom) bude brižna majka koja decu sreće i obasipa poklonima, da bi se - čim tirjani i rendžeri zglajzaju (a pre ili kasnije svi zglajzaju) - pretvorio u zlu maćehu.
Nijedan srpski tirjanin i nijedan moćni rendžer nije izmakao tom, za njih žalosnom, za ostatak populacije radosnom usudu. Tu je ponajviše sreće imao bivši najveći sin svih naših naroda i narodnosti J. B. Tito, na koga su se dojučerašnji idolopoklonici i dupeuvlakači osrali tek nakon što je premetnuo svetom.
Ostali - tj. oni koji nakon zglajzavanja bar sačuvaju glavu na ramenima (što nije uvek slučaj) - na svojoj koži bolno osete šta znači kletva „dabogda imo (vlast) pa nemo“. E, ovih dana upravo to - naravno pod uslovom da joj u mardelj doturaju novinčine serbske - oseća nekadašnja „siva eminencija MUP“, moćna rendžerka Dijana Hrkalović.
Nisu se za Hrkalovićevom čestito zalupila zatvorska vrata, a u novinčinama serbskim su se pojavile njene golicave slike, napravljene - o svetogrđa - u MUP, u kabinetu državnog sekretara, u kome su, po sudu moje neznatnosti, pravljena mnogo veća sranja od golišavih slika.
Žutare izveštavaju da je Hrkalovićeva potom te slike - na kojima navodno pozira „u tangama i halterima“ - slala našim najuglednim kriminalcima, s napomenom da ih je slala i ministru lično. Ministar - u datom slučaj N. Stefanović - ipak je prošao bolje (ili gore, zavisi iz kog se ugla gleda) od bivšeg policajnog ministra Dačića, kome je neka pinkuša javno, pred milionskim auditorijumom, pokazala mindžu.
Bio je to nezaboravan prizor. Patrijarhalan kakvim ga je bog sazdao, Dačić je jednim okom sav osupnut gledao u mindžu, a drugim u svetlu budućnost. Ima tu sličnosti. Ali ima i razlika. Pinkuša nije završila u mardelju, a Dačić nije ubijen.
Hrkalovićeva i advokat Miša Ognjanović nisu bili te sreće. Dijana je završila u apsani, a Ognjanović u grobu. Onaj naš poslovični Marsovac - koji, kako čujem, sutra dolazi u Beograd na doček nove godine - iz čitanja novinčina serbskh bi naprosto morao zaključiti da se u Srbiji pokazivanje mindže (tangi, haltera) sankcioniše utamničenjem, a gledanje mindže (tangi, haltera) smrću.
Evo šta kaže novinčina serbska: „Miša Ognjanović je video te (Dijanine) slike pa je ubijen.“ To bi se u nekom krimiću reklo: umro je jer je suviše video. Ali šta ćemo sad. Da li će sada - sledeći tu logiku - Dijana biti osuđena na doživotni zatvor, a svi oni (uključujući i moju neznatnost) koji su videli njene golicave slike biti ubijeni. Ili će pak biti proglašena opšta amnestija. Možda bi „amnezija“ bila primerenija reč.
Kao dugogodišnji istraživač bespuća naše mentalitetske zbiljnosti došao sam do zaključka da kolektivno oseravanje po zglajzanim moćnicima pokazuje koliko su bili lažni ljubav, poštovanje i - ponajpre - strah kojima ih je pučanstvo obasipalo. Pozivam nadležnu eparhiju da pošalje nekog popa da osvešta oskrnavljeni kabinet.