ISPOVEST MARIJE POVRATNICE U PRIŠTINU: Komšija izdavao moj stan 22 godine, gledaju me popreko, a strah me samo da li ću NAĆI POSAO
Marija Novaković iz Prištine odlučila je da se posle 22 godina izgnanstva vrati u svoj rodni grad.
- Nisam se pokajala zbog odluke da se vratim. Ovo je moj grad i osećam se svoj na svome - rekla je Novaković u jutarnjem programu Kurir televizije i dodala da je nakon lokalnih izbora na KiM situacija mirna.
Marija je sa porodicom izbegla 9. jula 1999. godine.
- Morali smo da odemo jer u Prištini više nije bilo srpskog stanovništva. Kad sam se posle 20 godina vratila i stala na prag svog stana, videla sam da sam svoj na svome i rešila sam da se borim za svoja prava. Tu sam rođena ja, moji preci, moj stariji sin - rekla je povratnica.
Najpre je morala da dokaže da je stan njen.
- Uspela sam da vratim stan koji je bio uzurpiran. Komšija iz drugog ulaza je uzurpirao stan i izdavao ga sve vreme. Čekam odgovor od nadležnih šta dalje. Komšiluk više nije isti. To su sad drugi ljudi. Želim da tu živim i da dovedem svoju porodicu jer žele da se vrate - kaže Marija.
Dodaje i da su je pojedine komšije gledali popreko.
- Stariji sin Stefan je rođen 1995. u Prištini. Dolazio je ovde i posle rata. Mlađeg Lazara sam prvi put dovela na KiM za Vidovdan. Oduševio se Gračanicom. Dete je prvi put videlo KiM i bila mi je bitna njegova reakcija. Ja kad sam došla na prag svoje kuće posle 20 godina samo sam plakala - rekla je Marija.
Najviše strahuje da li će uspeti da nađe posao.
- Mladima je dosta teško na KiM. Ne mogu da nađu posao. Mi bismo se kao porodica držali. Živeli smo svuda i sad želimo da se vratimo svojim korenima. Mene je samo strah da li ću moći da radim i da se vratim na svoje radno mesto da bih mogla da pozovem porodicu. Kontaktirala smo vrtić gde sam radila i predala zahtev za povratak. Nikakav odgovor mesecima nisam dobila. Vodim se i dalje kao radno angažovana - rekla je Marija.
Osvrnula se i na situaciju pre izgnanstva.
- Dešavalo se svašta. Znali su i da nas kamenuju dok nismo izašli iz stana. Nismo mogli da kupujemo ako nismo znali albanski. Tenkovi su bili ispred zgrada. Nismo imali ni struju. Nije radio ni telefon - rekla je Marija.
Srbi se u Prištini mogli izbrojati prstima jedne ruke.
- Upoznala sam jednu gospođu koja živi blizu mog stana. Oduševila se kad me je vidlea. Zamolila sam nju i popa da se mole za moj povratak na KiM. Ja sam spremna. Daću život za svoju decu i grumen svoje zemlje. Moja duša je ovde na KiM - rekla je Marija.
Kurir.rs/M.L.
Bonus video: