ALEKSANDRA JERKOV: Kome plaćamo za bezobrazluk
Grupa advokata podnela je Ustavnom sudu zahtev za ocenu ustavnosti nedavne dopune pravnog stava Vrhovnog kasacionog suda iz 2018. godine koji se odnosi na pravo banaka da klijentima naplaćuju troškove obrade kredita. Naime, pre nekoliko nedelja VKS je doneo mišljenje da, suprotno onome što piše u zakonu, banke ipak imaju pravo da klijentima koji dižu kredite naplaćuju fantomske troškove obrade, odobravanja, procena i administracije. Troškove nisu nimalo zanemarljivi, iznose po nekoliko hiljada evra, a građani, mahom ne znajući koja su im stvarno prava, pristajali su na njih pošto je to bio jedini način da dobiju novac koji im je u tom momentu bio preko potreban da reše stambeno pitanje ili ga iskoriste na neki drugi način.
Pre nekoliko godina su prvi građani koji su tužili banke dobili sporove koje su vodili protiv njih. Svi troškovi kredita koje su neosnovano morali da plate bankama su im vraćeni, s kamatom, što znači da su mnogi od njih dobili i po 5.000 ili 6.000 evra, što je za svakoga, a posebno za nekoga ko ima stambeni kredit, više nego značajna finansijska injekcija. Poučeni ovim iskustvom, mnogi drugi korisnici kredita su se, organizovano ili na svoju ruku, odlučili da podnesu tužbe protiv banaka i povrate novac koji su im banke na nezakonit način oduzele. U momentu kad je VKS stao na stranu banaka, a protiv građana i zakona, ovakvih tužbi je bilo više od 170.000.
Jasno je da su banke morale pokušati da na neki način zaštite „svoj“ nezakoniti stečeni novac. A kako je bolje to uraditi nego novim kršenjem zakona? Uz besomučnu kampanju protiv advokata, koji su iz centara moći, a neretko i vlasti, optuživani da urušavaju celokupne finansije države, kao da oni to čine time što zastupaju građane kojima je nešto protivpravno oduzeto, a ne oni koji su im novac koji sada moraju da vrate protivpravno oduzeli, banke su pokušale da izmene zakonske odredbe institutom poznatim kao „autentično tumačenje zakona“.
Za one koji nisu upućeni, autentično tumačenje zakona je institut koji stoji na raspolaganju Narodnoj skupštini Srbije kad neka odredba zakona nije jasna, nije dorečena ili se može tumačiti na različite načine. U tim slučajevima, Skupština se sastane i izglasa kako se ta odredba ima tumačiti i šta ona tačno znači. To može.
Ono što ne može, međutim, to je da se autentičnim tumačenjem propiše da u zakonu piše ono što ne piše, da se zakon promeni, i zato je pokušaj koji su banke imale preko nekoliko poslanika vladajuće koalicije neslavno završen. Oni su svoj predlog povukli, ali banke nisu odustajale.
Poslednji pokušaj da se zakon promeni bez promene zakona jeste upravo ovo mišljenje Vrhovnog kasacionog suda, praćen, kao i uvek, neverovatnim bezobrazlukom i arogancijom banaka, koje su, da bi tobož pokazale svoju dobrotu i velikodušnost, pozvale građane da povuku tužbe, a banke će im, zauzvrat, oprostiti svoje troškove sudskih postupaka, naravno, sve im čineći uslugu.
Neki kažu da advokati s početka teksta nemaju pravo da traže ocenu ustavnosti stava Vrhovnog kasacionog suda. Moguće da je tako. Ali postavlja se pitanje ko ima pravo da stane na put ovakvom bezobrazluku i aroganciji banaka. Možda još važnije, kako banke imaju pravo da na ovakav način odbijaju da vrate pare koje su nezakonito oduzele građanima? I kome tačno plaćamo taj bezobrazluk i nasilno ignorisanje zakona?