Ne postoji ništa što tako snažno ne podnosim kao što su gostovanja po televizijama. Svaki put se svađam sa novinarima zašto ih odbijam i gotovo uvek se fasciniram njihovom ludačkom upornošću da posle desetog odbijanja oni opet zovu i traže da gostujem.
Doduše, veoma mi je dobro poznato kako je teško zaraditi novinarski hleb, jer sam i sam tolike godine proveo u redakcijama. Neverovatna volja da se naprave priča ili intervju nešto su što im teče kroz vene. Ne može to svako da radi i za taj posao čovek zaista mora da se rodi. Lično, bio sam baš dosadan da dođem do sagovornika, a posebna draž su mi bili oni najtvrdokorniji. Njih slomiti i naterati da govore značilo je osvojiti Olimp.
S obzirom na apsolutno razumevanje za ponašanje novinara, jer sam i sam bio takav, posle silnih poziva najčešće popustim, pa se posle kajem danima, jer se iz drugih redakcija ljute zato što sam njih odbio. Ipak, bar što se tiče redakcija ovih što sebe krste da su nezavisni, pa na to dodaju još i da su istraživači, a sa oba pojma imaju veze taman koliko Marko Kraljević sa ping-pongom, zaista ne želim da imam nikakav kontakt. Najpre, zato što to nisu redakcije, niti su to mediji, a zaposlenici njihovi su sve osim novinari.
Radi se najčešće o udruženjima građana, tj. bar su tako najčešće registrovani. Udruženje građana nije medij. Dodatno, ono što se može nazirati da su mediji, najčešće nisu registrovani u Srbiji pre svega zbog očite namere da izbegnu poreske obaveze u Srbiji. Njihovi lažni novinari su društveno-politički radnici.
Nemam ništa protiv toga, jer i partijsko novinarstvo može da bude novinarstvo, ali isključivo u službi političke opcije za koju rade. To je zapravo agitprop. Ne sporim ni to što rade, samo nemoj da se lažno predstavljaju. Da budem do kraja iskren, lično sam pokušao bar u dva navrata prema svima njima da budem korektan, želeo sam svojim gostovanjima da doprinesem normalnom razgovoru, međutim, tim udruženjima građana i stranim medijima nikada nije bio cilj normalan dijalog, već stalni pokušaj da vas diskredituju.
Kako im to nikada nije uspevalo i kako su gotovo uvek morali da podignu belu zastavicu kad su mene imali za gosta, što je, recimo, Jugoslav Čosić u svojoj emisiji morao da doživi, ostalo im je samo da me vređaju. E, to je granica preko koje neću da pređem i njima ni u ludilu neću da popustim dok se ne promene.
Njihov sistem je takav da oni danima vode kampanju protiv vas, i to onu najprimitivniju. Idu čak dotle da vam osporavaju znanje, zanimanje, skoro pa im je krivo što ste uopšte živi, idu na najprizemniju ličnu diskvalifikaciju, proglašavaju vas za najgore zlo na svetu, a onda vas zovu da im gostujete. Na tako nešto ne pristajem i slobodno im poručujem da pišu šta hoće i da rade priloge kakve god žele, jednostavno, to me ne zanima.
Neću da gostujem tim udruženjima građana jer nemam nameru da dajem legitimitet prostakluku. Uzgred, sve što oni napišu o meni, sve što njihovi gosti o meni izgovore, svaki prilog koji naprave meni je to čast. To mi je samo znak da sam svoj posao odlično radio, jer valja zaslužiti da im budete na vrhu lestvice osoba koje su oni označili kao njihove glavne neprijatelje. Ja sam na to ponosan.
Što se tiče svih ostalih, zapravo što se tiče pravih redakcija i medija, postoje određene kolege koje zbog pijeteta i poznanstva odranije teško mogu da odbijem.
Svako dobro od Gospoda.