Za ime preminulog admirala flote Branka Mamule posebno od vremena raspada SFRJ vezivala su se dva ključna pitanja, jedno je bilo atomsko oružje kao sredstvo odvraćanja od potencijalne agresije na SFRJ i oružje protiv dejstva sa daljine koje je NATO krajem osamdesetih počeo da priprema za napade na zemlje sa kojima je ulazio u rat, a koje je kasnije primenio u napadu na Srbiju i delom na Crnu Goru 1999.
"Atomsko oružje od njegovog uvođenja u ratni arsenal postalo je središnji element međunarodnih odnosa i strategijskog ponašanja, najpre velikih sila, a zatim i drugih zemalja. Jugoslavija je gradeći strategiju bezbednosti i mira susrela se neposredno sa problemima atomske opasnosti. Nije bila pod kišobranom vojnih blokova čiji su se frontovi naslanjali na naše granice s istoka i zapada. Šezdesetih godina, kada smo razvijali i prihvatili doktrinu opštenarodne odbrane, u njene osnove ugrađen je motiv-odvraćanje protivnika od agresije, kao konstanta naše bezbednosti. Uvođenjem nuklearnog oružja srednjeg i malog dometa sedamdesetih godina snižen je nuklearni prag. Njihovim razmeštajem na Sredozemlju i pripremama da se razmeste i u našem neposrednom susedstvu na Balkanu, nuklearna opasnost za naš prostor je porasla", piše Mamula u svojoj knjizi Slučaj Jugoslavija, koja je doživela dva izdanja 2000 i 2012.
Mamula u svojoj knjizi Slučaj Jugoslavija u poglavlju Odlazak Tita piše, da akcija Jugoslavije da se Sredozemlje i Balkan proglase bez atomskom zonom, na način kako su to tražile nordijske zemlje, nije naišla na podršku oba bloka i nije prošla SB OUN.
"Preostalo nam je jedino da uz otvoreni nukelarni program za civilne-ekonomske potrebe stvaramo uslove za razvoj nuklearnog oružja, da pratimo događaje u nuklearnom nadmetnaju oko našeg prostora i posebno, da se odgovorno ponašamo. Bilo nam je jasno da naše namere neće proči neopaženo. Prihvatili smo rizik svesni da će već samo saznanje da smo otvorili proces da dođemo do nuklearnog oružja izazvati respekt kod svakog potencijalnog agresora. Po razbijanju Jugoslavije, dok se na njezinom tlu vodio rat, nacionalističke vojske su u svoje redova primale najrazličitiji svetski ološ-ratnike verskih sekti, legionare, odbegle kriminalce i različite pustolove (putujući psi rata). SAD su aktivno sudelovale na jugoslavenskom prostoru već od 1993 i znale su za njihov dolazak i prihvat, a kasnije za naseljavanje i dobijanje državljanstva BiH na primer....Strah da se ratujuće strane, terorističke ili kriminalne grupe ne dočepaju ostataka bivšeg jugoslovenskog nuklearnog potencijala pojavio se tek kada je poljuljan režim Slobodana Miloševića, kada se otvorilo pitanje njegovog opstanka . Sve do agresije NATO 1999 na Srbiju Milošević je bio uvažavan kao državnik koji drži reč i obećanja. SAD su ga uzimale za garant stabilnosti.. Kada je Miloševićev režim 2000. godine došao u bezizlazan položaj, posumnjalo se da će u očaju pokušati iskoristiti svako sredstvo da se održi, pa i eventualni nukelarni potencijal (oplemenjeni plutnijum ili obogaćeni uranijum, brzi istraživački reaktor, teška voda i što je najvažnije kompetentni naučnici), piše Mamula u svojoj knjizi.
Mamula navodi i da je u mart/april 2000. objavljena u SAD studija "Tito Nuclear Legacy u "Bulletin of the Atomic Scientists", i da se u maju iste godine u Budimpšeti organizovao naučni skup Naučno-tehnološkog komiteta NATO u koji je uključena i Međunarodna agencija za atomsku energiju.
"Otvorena je tema "Jugoslovenski prošli program nuklearnog oružja (Yugoslavioa past nuclear weapons program: implication for today) Prisutno je bilo oko dvadesetak naučnika i organizatora, među njima imenom i jedan iz bivših jugoslovenskih nuklearnih instituta. Na tom skupu potvrđeno da se naš interes i program nukelarne energije pratio od njegovih prvih začetaka 1950-tih godina, prekida, pa povratku programu 70-tih. Izneti su razlozi kojima smo se mogli rukovoditi i oni drugi koji su nas onemogućavali da postignemo ciljeve" piše Mamula, i nastavlja:
"U navedenom biltenu ne navodi se nijedno ime rukovodećih kadrova posle Tita-Predsedništva, vlade, vrha oružanih snaga i osim moga i to "u energičnom zalaganju za proizvodnju nukelarnog oružja" nakon preuzimanja dužnosti ministra odbrane SFRJ maja 1982, uz ostalo, ocenjeno je da iako su koraci u radu na programu posle Tita intezivirani te je i uticaj vojske porastao, čak i s entuizjastičkom podrškom ministra odbrane Mamule, nisu uspeli dostići programi koji bi se mogli uporediti sa Indijom, Pakistanom ,Izraelom, Južnom Afrikom ili čak sa Irakom. Za moguće razloge navode da jugoslovenski program 1980-tih nije bio pod neposrednim pritiskom bezbednosnih potreba kao što je to bio slučaj spomenutih zemalja, da zemlja nije uspela angažovati potrebna sredstva i na kraju, da je odustalo oduševljenje najznačajnijih naučnih kadorva za proizvodnju nuklearnog oružja. Ne želim komentarisati raspravu u Budimpšeti maja 2000, ali zapažam da se nije uočilo da je nakon Tita Jugoslavijom rukovodilo kolektivno Predsedništvo, ujedno vrhovna komanda oružanih snaga koje je donosilo odluke o proizvodnji i upravljanju nuklearnim oružjem, što je zahtevalo najvišu državničku odgovornost, disciplinu i strogu hijerarhiju u nadležnosti. Predsedništvo ni u mnogo jednostavnijim situacijama nije uspevalo postići saglasnost i naći odgovor za bezbednost zemlje, a kamoli da preuzme funkciju za upotrebu eventualno proizvedenog nuklearnog naoružanja, kao uostalom i drugog oružja za masovno uništavanje. Prema tome moglo bi se reći da je bila pribavljena tehnologija da se proizvede atomsko oružje za masovno uništenje. Prema tome ,moglo bi se reći da je bila pribavljena tehnologija da se proizvede atomsko oružje, ali Predsedništvo SFRJ nikad nije donelo odluku o proizvodnji i nuklearni program je prekinut 1987 godine. Složio bih se sa zaključcima NATO skupa iz Budimpešte da bi, posle svega što se dogodilo sa Jugoslavijom bilo dobro za sve narode i region da se nije pristupilo proizvodnji masovnog oružja. Ali isto tako ostalo je otvoreno pitanje da li bi došlo do razbijanja Jugoslavije onako kako se to dogodilo da je ona imala atomsko oružje i rukovodstvo koje bi ga htelo i umelo odgovorno i disciplinovano koristiti kao pretnja u odbrani zemlje", zaključuje Mamula.
Kurir.rs/A.Mlakar