Ponovo se odlaže „Famozno“ posvećeno pomalo jednostranoj ljubavi Srba i Rusa. Opet me je sprečio Breaking News. Preksinoć, naime, posle mnogo, mnogo godina, sretoh krleta22, uživo, štono se kaže, a ne na Tviteru ili u televizoru. Vaistinu Breaking News.
Ovako je to bilo. Bio sam preksinoć u „Laguninoj“ knjižari u Knez Mihailovoj, gde sam došao da se u sklopu internog sajma knjiga „susrećem s čitaocima“ i potpisujem knjige. Budući, međutim, da mi nešto nije išlo - u knjižari je bilo jedva pet-šest čitalaca - i da sam (radujte se, karadušmani) potpisao samo jedan primerak romana, izađoh pred knjižarine dveri da popušim cigar IQOS duvana.
Kad eto ti krleta22, nadire iz pravca „Albanije“. Jedva ga poznadoh. Ne zato što se nešto mnogo promenio - krle22 je nepromenljiv - nego zato što je bio maskiran. Htedoh da ga pitam da li masku nosi zbog poštovanja epidemioloških mera - što mu primarna profesija i nalaže - ili se maskira da ga gnevno euromahalsko pučanstvo ne bi prepoznalo i linčovalo. Ipak se uzdržah od cinizma, kome - suprotno uvreženom mišljenju - izvan sveta književnosti i tekstualnosti ni inače nisam sklon.
Da ne dužim. Zadržasmo se krle22 i moja neznatnost u kraćem, srdačnom i prijateljskom razgovoru. Možda se pitate o čemu smo pričali? (Neki znatiželjni prolaznici su se pitali još dok smo pričali.) Eh, o čemu. O večnim srpskim temama - o politici, o Tadiću, Vučiću, Kosovu itd.
Koga interesuje, neka kompletan transkript razgovora potraži u Udbi, ja ću se zadržati na jednoj (možda i jedinoj) temi oko koje smo se i Krle i moja neznatnost - naravno svako iz svojih razloga i sa svojim „predznakom“ - jednoglasno složili.
Tačka slaganja je bila saborna konstatacija da Vučić nije diktator, a da bi za srpsku istoriju i život bilo korisno da jeste. Da ne bude zabune, moja ideja o diktaturi kao jedinom rešenju za nagomilane (and counting) probleme mnogo je starija od Carstvija Vučićevog. Nastala je, u stvari, za carstvija Tadićevog i Krletovog i bila javno predstavljana SNiS-u sa stranica - uključujući i naslovnu - davno upokojenog časopisa Zemlja.
Polazeći od očigledne činjenice da je tzv. strančarenje, međustranačko prepičkavanje, laganje, mašćenje i tribalno nadmetanje glavni (politički, ima i drugih) uzrok srpskih razdora - zbog čega Srbija uvek funkcioniše sa najviše 55% snage - pomislio sam da bi bilo dušekorisno da se odnekud pojavi Jaki Čovek koji će prigrabiti svu vlast, koji će sagledati šta je problem, u jednom trenutku iskoristiti moć, raspustiti sve stranke (uključujući sopstvenu) i uspostaviti Direktorat koji će tokom perioda od deset godina neometano sređivati stanje, jačati ekonomiju i zavoditi zakonitost, a po isteku desetogodišnjeg perioda dozvoliti formiranje partija, raspisati izbore za ustavotvornu skupštinu, pa Jovo nanovo.
Moja potajna nada - izvesno vreme veća od sumnje - bila je da bi taj čovek mogao biti Ðinđić, ali Ðinđić - zahvaljujući upravo napred pomenutom višepartijskom mutljagu - nije imao nikakvu moć. Nastavak u sutrašnjem broju.