Nastavak iz prošlog broja. Kad sam pre - ima tome, bogme, petnaest-šesnaest godina - javno lansirao ideju zavođenja diktature, šta mislite ko se najviše uzibretio? Nećete verovati - Slobodan Antonić, za koga sam u naivnosti mislio da je pristalica čvrste ruke.
Ne računajući Antonićevu reakciju, moj poziv na zavođenje diktature prošao je dibidus nezapažen u javnosti. Ni trun prašine se nije podigao. Niko se nije naročito uzibretio, još manje strunio. Mnogi su, u stvari, mislili da se zajebavam.
I - šta kažem: jesam li se zajebavo? Ne. Bio sam smrtno ozbiljan. A da li sam se nadao da ću nekoga jakog čoveka na srpskoj političkoj sceni nahuškati da proglasi diktaturu? Ne, nisam bio tolika naivčina, iako bi malo ko na tadašnjoj (i sadašnjoj) političkoj sceni imao bilo šta protiv da zavede diktaturu i da dikatorski vlada u vjekove vjekova.
Da li sam možda očekivao da će Tadić i krle22 poslušati moj savet i zavesti diktaturu? U jednom trenutku - da, ali kad se prolomio grohotan smeh vrabaca ispod strehe Prezidencijalnog konaka, shvatio sam da mi je na pamet pala teška glupost.
Prelazimo na stvar. Zašto sam onda, ako se nisam zajebavao - iako sam bio 100% siguran da od diktatorskog posla nema ništa - uopšte predlagao zavođenje diktature? Evo zašto. Zato što sam tada mislio - a i sada mislim - da drugog leka za teške društvene bolesti koje razaraju Srbiju naprosto nema. To vam je kao na klinici. Lekar može da dijagnostikuje bolest, ali bolesnikova je stvar hoće li se lečiti ili neće.
E sad, iz opšte nezainteresovanosti pučanstva za moj poziv na zavođenje diktature - koja me je navela da pomislim da široke narodne mase ne bi imale ništa protiv tog oblika vladavine - i slabog odziva jakih ljudi na konkurs za diktatora, ne bi trebalo izvući pogrešan zaključak da smo mi demokratsko društvo, ali ni još pogrešniji da smo diktatura u pravom smislu reči. Kamo sreće da jesmo.
Problem je u tome što je Srbija u suštini poludikatura (lumpenproletarijata) i što, kao i sve što je polovično, ne uspeva da stane na zelenu granu, nego decenijama tapka u mestu, s tendencijom spuštanja u ispodpolovičnost. Ima tu elemenata diktature. Uvek se u Srbiji nađe neki Jaki Čovek koji drži sve konce i rukama, koji kontroliše javnost i deli zejtin, brašno, sendviče (i ferarije).
Ali isto tako ima i elemenata demokratskog poretka: višepartijski sistem, izbori, parlament... Ukratko, sve što vole mladi demokrati. Problem (opet problem) jeste u tome što je sve to provizorno i nefunkcionalno. Budući, međutim, da sve to ipak postoji - čisto da se međunarodni Vlasi ne bi dosetili - koliko god to bilo provizorno i nefunkcionalno, ipak vezuje ruke Jakim Srpskim Ljudima da se, što rekle starlete, „ostvare“ u punom diktatorskom kapacitetu. U takvom polovičnom - cinik bi rekao polutanskom - stanju stvari suštinske odluke ne donose ni državne institucije, ali ni Jaki Srpski Ljudi, nego lumpenproletarijat i lumpenintelektualci, kojima Jaki Ljudi neprestano podilaze.