FAMOZNO SVETISLAV BASARA: Mikazi i prikaze
Da bismo razumeli jade koji su nas snašli - i eventualno isplivali iz govana u kojima se davimo, mada je kapa mrka - nema nam druge nego da se vratimo u prošlost i tamo potražimo uzroke umesto što naričemo nad posledicima.
Zvuči jednostavno - u suštini i jeste jednostavno - ali u našem slučaju nije jednostavno, praktično je nemoguće, jer koliko god se vraćali u prošlost, uvek nailazimo samo na posledice vekovnog besmomučnog laganja, mašćenja, foliranja i prenemaganja.
Evo, recimo, kad god se zapitam zašto je naša današnja opozicija ovoliko jalova, bezmudna i drljava i vratim se u prošlost, po ko zna koji put ustanovim da je to zato što su opozicioni rodonačelnici, famozni eks-Yu „disidenti“ (do moga), bili isti takvi, s tim što su bili neupredivo obrazovaniji, imali mnogo više stila, a neki od njih i podosta talenta.
Sve dok sredinom osamdesetih nije prešla u fazu lokomotive bez mašinovođe, Titova Jugoslavija je radila na principu ekspres-lonca, tj. pod visokim pritiskom. Ali je, kao i svaki pametan ekspres-lonac, imala sigurnosne ventile. E, funkciju sigurnosnih ventila su obavljali napred pomenuti disidenti, koji su po pozorišnim bifeima i kafančinama olajavali najvećeg sina naših naroda i narodnosti.
Jesu li imali publiku, tj. „podršku“. O, da. Sve viđenije personae dramatis Kitaj Goroda i Euromahale su se naslađivale Mikazovim napušavanjima Broza i Ćosićevim antiprotivnim rodomontadama. Da li je to vlast znala? Takođe o, da. Kako ne bi znala. Najmanje 3/4 antiprotivne publike Kitaj Goroda i isto toliko publike Euromahala bile su „na vezi“ sa Udbom. Ozna bi brzo sve doznala.
A da li su disidenti znali da u publici ima sijaset cinkaroša? Kako ne bi znali kad je i 3/4 njih - a možda i svi - bila „na vezi“ sa Udbom. To je ujedno odgovor na pitanje koje vas verovatno muči: zašto su Tito i eks-Yu tolerisali Mikaza & Co. Evo zašto. Zato što su njihove antiprotivne priče bile prazne, strogo kontrolisane i zato što su „disidenti“ - baš kao današnja opozicija - zauzimali prostor koji su (daleko bilo) mogli popuniti autentični borci za demokratiju (kao što je bio slučaj u Čehoslovačkoj i Poljskoj), a ne kafanska laprdala.
Da skratim. Mikaz & Co su po Titu pljuvali po odobrenju „s vrha“. Nikakvih problema nisu imali. Neki su bili i nagrađivani. Što nije bio slučaj sa pojedincima izvan disidentskog sistema koji bi se drznuli da nešto lanu. Makar i bukvalno zalajali. Tako je, recimo, bard Jaša Grobarov zaglavio dva meseca u Padinskoj skeli jer je pred „Gradskom kafanom“ dobacio nekim pesnicima, među kojima je bilo i disidenata: „Av-av-av, samo nek je Tito zdrav.“ Zvuči kao kosmodisk, ali je sušta istina.
Još je crnje prošao Mihajlo Mihajlov, koji je dva puta zaglavio na robiji zbog „neprijateljskog delovanja“, koje bi danas zvučalo kao umilna pesma muza. Šta tek reći za slučaj „Slobodni univerzitet“, ali ćemo o tome zbog iscurelosti karaktera nešto više reći u sutrašnjem broju.