Nemačka ministarka na funkciji V.D.Anegret Kramp-Karenbauer digla je popriličnu prašinu svojom izjavom da je NATO spreman da primeni doktrinu odvraćanja i da Rusija ne pomišlja da dođe na ideju da napadne članice NATO i njihove partnere na prostoru Baltika i crnomorskom regionu. Moskva je reagovala burno, a ova informacija nije nigde toliko odjeknula kao u Srbiji, gde građani na vojnim grupama i forumima ne prestaju da debatuju na ovu temu.
S druge strane večna tema o nukelarnom oružju na tlu Evrope ponovo zaokuplja pažnju. Brojke koje su trenutno prema poslednjim informacijama iz 2021. u Evropi se nalazi ukupno 5 baza u kojima se nalaze cilnidri WS-3 u kojima su smeštene nukelarne gravitacione bombe. To su baze Gedi i Aviano u Italiji, Bulhel u Nemačkoj, Klajne Borgel u Belgiji i Volkel u Holandiji. U Turskoj to je baza Indžirlik, iako su se u poslednje dve godine provlačine informacije da je nukelarno oružje iz te baze uklonjeno i prebačeno u bazu Deveselu u Rumuniji, koja je udaljena 230 kilometara vazdušne linije od Beograda, gde je smešten deo antiraketnog štita SAD, ali ispostavilo se da to nije tačno.
Takođe, cilindri WS-3, ali bez nukelarnog oružja se nalaze u bazi Ramštajn i Norvencih u Nemačkoj, bazi RAF Lakenhet u Velikoj Britaniji, Balekesir u Turskoj i Araksos u Grčkoj.
Prema podacima iz 1998 u bazi Volkel koja se nalazi u Holandiji bilo je 11 cilindara, Klajne Borgel isto 11, Gedi isto 11, u Avianu čak 18 cilindara. Najviše cilindara za nukelarne bombe B61-12 nalazi se u dve avio baze kojima upravljaju SAD baza Ramštajn čak 54 cilindra i Indžirlik u Turskoj sa 25.
NATO pakt je po završetku Hladnog rata u skladu sa strateškim smernicama izveo opsežno smanjenje tipova i broja nukelarnog naoružanja razmeštenog na prostoru evropskih članica NATO. Valja spomenuti da nukelarni arsenal NATO od 1987 sadržao je devet različitih taktičkih nuklearnih sistema naoružanja, ali je taj broj u 1991. smanjen na pet tipova taktičkog nukelarnog naoružanja. Posle 1993, a onda 1998 stanje se nije mnogo promenilo. U pitanju nuklearnog naoružanja u sastavu USAF to su gravitacione bombe B-61 model 10, kasnije modernizovane na model 12, pomorski deo čine britanske balističke rakete Trident II koji su zamenilie britanske gravitacione nuklearne bombe WE-177.
B61 taktička gravitaciona nuklearna bomba
U naoružanje američke vojske uvedena je 1966. U pitanju je oružje dužine 3,5 m, težine nešto više od 300 kilograma napravljeno ukupno u 12 verzija od kojih se sve osim modela B-61/7 smatraju taktičkim nukelarnim naoružanjem, Iakos se pskulisalo dosta dugo da je u bazama članica NATO smeštena B-61/10 ispostavilo se da je 1998. to bila verzija 11, koja je kasnije modifikovana u verziju 12. Ova bomba namenjena je za izvođenje kako taktičkih tako i strateških zadataka, pre svega za rušenje velikih podzemnih kompleksa. Telo bombe je tako urađeno da može da izdrži pritiske koji nastaju prilikom probijanja 3-6 metara pod zemljom, gde se uz pomoć mehanizma za kasniju eksploziju pokreće nukelarnu eksploziju sa maksimalnim efektom rušenja na podzemne bunkere i stvaranjem što manje materijalne štete na površini. Osim taktičkih lovaca bombe B-61 nose i strateški bombarderi B-52, B-1B i B-2B, a od taktičkih lovaca F-15E, F-16 i F/A-18, kao i avioni tipa Tornado koje u svom sastavu još imaju Nemci i Italijani.
Neke predpstavake govore da je u celoj zapadnoj Evropi bilo ukupno 214 cilindara, ali taj podatak se treba uzeti sa rezervom.
Strateški dokument MC 400
Decembra 1991. usvojena je bila serija strateških dokumenata NATO koji su bili u suprotnosti sa javnim Strateškim konceptom savezništva iz 1991 i kasnije iz 1999.
Radi se o izveštaju MC 400 prihvaćenom ubrzo posle usvajanja strateškog koncepta NATO u Rimu. Ovaj dokument obezbedio je dalje postojanje američkog nuklearnog arsenala u Evropi, koga savezniče nenuklearne države razumeju kao najveći garant raširenog zastrašivanja od strane SAD. Na području nuklearne strategije je revidirani dokument MC 400/1 iz 1996 koji je usmeren ka usvajanju manjih, ali fleksibilnih nuklearnih snaga NATO, koje pored sredstva za očuvanje mira, postaju i garanto čuvanja bezbednosti NATO pred izazovima u budućnosti. Sredinom 1990 tih NATO je prekinuo sa napred izradom borbenih nuklearnih planova prilikom odlučivanja koje ciljeve treba napasti, već je prednost data proceni i projektovanju u realnom vremenu i na osnovu potreba i ciljeva.
U proleće 2000. Usledio je novi dokument pod oznakom MC 400/2, koji sadrži američku interpretaciju Strateškog koncepta savezništva.
Interesantno je što je u Srbiji skoro i nepoznato da unutar NATO pakta postoji posebna grupa za nukelarno planiranje (Nuclear Planning Group) u kojoj su sve članice osim Francuske i Islanda koje imaju status posmatrača, a učestvuju u oblikovanju nuklearne strategije NATO i oblikovanje smernica za upotrebu i obezbeđenje zaštite NATO -vih nuklearnih snaga. Na nivou ministra odbrane grupa se sastaje obično dva puta godišnje, međutim postoji stalno radno telo predstavnika članica jedanput nedeljno.. Grupa za nuklearno planiranje u svom sastavu ima i ad hoc organizovana tela: Grupu na visokom nivou i Grupa za bezbednost oružja kojima presedavaju Amerikanci, a sastavljene su iz eksperata koji deluju na području nuklearnog planiranja i bezbednosti i zaštite nuklearnog oružja. I nove članice su sa ulaskom u savezništvo dobile pravo učestvovanja u toj grupi, a od njih se očekuje da podrže temeljnu ulogu nukelarnogo oružja u sprečavanju rata.
Kurir.rs/A.Mlakar