Leskovčanka Tanja Dimitrijević sa metastaziranom kancerom materice zimu dočekuje u kolibi od dasaka koju se sazidala od 100 evra državne pomoći prethodne godine.
“Kupila sam daske i eksere, komšija mi dao ceradu, i sama napravila ovo na očevom placu, kako bih imala gde da spavam”, počinje svoju tešku ispovest za Kurir ova četrdesetšestogodišnja žena.
A kako je došla do situacije da u 21. veku usred Srbije živi u ovakvom stanju je još potresnija priča koja dokazuje da je ova nemoćna žena samo žrtva sistema.
“Sudimo se sa maćehom oko kuće mog oca. Taj process traje četiri godine pred Osnovnim suzdom u Leskovcu, a iako imam prava na nužni deo, mene tamo ona ne želi. Od muža koji me je tukao i maltretirao punih 14 godina sam se razvela, jer nisam imala gde sud je decu dodelio njemu, on je kuću u kojoj su živeli prokockao i propio, završio kao socijalni slučaj, a deca su nam sada rasuta po domovima i u hraniteljskim porodicama. Za niih me duša boli”, navodi Tanja.
Da situacija bude još gora, Tanji su prošle godine otkrili neoperativni kancer na materici.
“Kažu da je metastazirao i da ne može da se operiše. Trebalo bi da odem na konzilijum, da mi prepišu lekove, ali nema gde da se okupam, pa me sramota da idem”, kaže ona.
Na socijalnu pomoć nema prava jer prima porodičnu penziju od pokojne majke – 14.000 dinara.
“Ali pola od toga ide na kredit koji sam podigla da bih mogla negde da plaćam kiriju. Sada živim sa sedam hiljada i čekam da me zatrpa sneg. Jer ja više ne mogu da radim zbog svoje bolesti”, navodi ona.
Nada se da će joj neko pomoći, da barem nađe stan nad glavom:
- Ako ništa drugo, barem jedno kubence da se ne smrznem tokom zime. A komšije mi predlažu da anekako nabavim prikolicu onu metalnu od kamiona, pa da mi nju postave ovde. Možda tako i postoji šansa da ponovo vidim svoju decu i barem da ih još jednom zagrlim - poslednja je nada ove žene.
(Kurir.rs/D.M.)