DUDA BI DANAS PROSLAVIO 78. ROĐENDAN: Košarka i golubovi su bili njegov život, na jedno je posebno ponosan VIDEO
Na današnji dan 1943, kao najmlađe četvrto dete, doktora prava Petra i pesnikinje Branke, rođen je trofejni košarkaški trener Dušan Ivković.
Napustio nas je 16. septebra 2021. godine u 78. godini, nekako iznenada i tiho. U zoru, koju je često provodio sa golubovima koje je neizmerno voleo i sa kojima je takođe imao šampionske rezultate. Koliko je ljubav popularnog Dude i golubova bila jaka svedoče i priče po kojima je, u svaki ugovor stavljao da mora da mu se obezbedi prostor za golubove, koje zbog vremenskih prilika i hladnoće sa sobom nije vodio samo u Rusiju.
Žarko Paspalj je svojevremeno pričao da je svako ko je išao iz Beograda u Atinu, gde je Duda radio, imao obavezu da ponese po nekog goluba, a o toj Ivkovićevoj ljubavi za Kurir je svojevermeno pričao i legendarnio trener Lazar Lečić. Nekadašnji pomoćnik Ranka Žeravice, je trenirajući Aris pokušao da iznervira i poremeti kolegu i prijatelja.
- Pogrešio sam. Vodio sam Aris protiv PAOK-a Dude Ivkovića. Znao sam za njegovu strast prema golubovima. U dvoranu je donešeno nekoliko kaveza sa ovim pticama…Pred početak utakmice golubovi su pušteni, a njihov let pod svod dvorane trebalo je da iznervira Ivkovića. Oni su međutim od buke, počeli toliko da s..u, da je utakmica kasnila jer je parket morao da se birše. Duda, sutra ujutro nije hteo da me vidi, a izmirile su nas žene, pričao je Lečić.
Ivković je bio pravi Krstaš, ponosan na poreklo, porodicu i činjenicu da potiče sa Crvenog krsta. Držao je do porodice i često isticao da je potomak Nikole Tesle. Na pomen Teslinog imena, glas bi mu po pravilu zadrhtao i obavezno bi ispričao:
- Nikola Tesla po majčinoj liniji Mandića meni zaista dođe deda. Otac moje bake Olge, dakle moj pradeda Trivun i Teslina majka Đuka su bili rođeni brat i sestra. U njegovom muzeju u Beogradu stoji pismo moje bake Olge koje šalje Tesli u Ameriku, tražeći pomoć za svog sina i mog ujaka. U njemu stoji: „Dragi brate, molim te moj Milenko je isti ti i on će da studira elektrotehniku kao ti...“. Tražila je pomoć, bila su to teška vremena tridesetih godina prošlog veka i Tesla je vodio računa o njima. I da se vratim na onaj dukat sa početka priče. Kad su se rađale moje dve sestre i moj brat, Tesla ih je darovao zlatnim dukatima, jedini ga ja nisam dobio jer sam rođen u oktobru 1943, a Tesla je umro na Božić te godine. Zašto o tome nerado govorim? Mislim da je ružno i nepristojno da jednog takvog genija bilo ko po bilo kojoj osnovi svojata. Mislim da to nije u redu. Prvi put sam o tome progovorio u Grčkoj, godinama me bilo sramota da to pominjem - rekao je Ivković u dvorištiu čije kuće u Beogradu, a po želji sina Pavla stoji statua Tesla sa golubom i pismom.
Dudini prijatelji iz mladosti sa kojima se družio do poslednjeg momenta, govorili su nedavno, a povodom njegove smrti, da ga slava nije promenila. Kad god je mogao, makar na jedno veče dolazio je u Beograd.
- Prvo, on za nas nikad nije bio Dušan. Uvek je bio samo Duda. Sa našeg Crvenog krsta. Držao je do pravila i manira kojima smo naučeni, pa vam se tako moglo desiti da ako se ne ponašate kako dolikuje od njega dobijete šamar, ispričao je glumac Goran Sultanović.
Ljubav prema košarci Ivković je. kao i onu prema golubovima. nasledio od starijeg brata Slobodana. Piva je bio njegova vodilja i inspiracija, a interesantno je da se pre košarke bavio i boksom.
Voleo je muziku, a njegov kum i kolega Željko Obradović je govoreći na komemoraciji ispričao:
- Duda me je u Solunu prvi put vodio na buzuki. Voleo je to, znao je sve grčke pevače. Bio je cenjen i omiljen kod njih, često su znali da na grčkom probaju da izgovore njegovo prezime. U momentima veselja, šalio sam se sa njim dozivajući ga sa Ivkovic i samo smo on i ja znali o čemu se radi.
Obradović je na istom skupu, jednom anegdotom posvedočio i koliko je Dušan Ivković bio posvećen košarci.
- Vaspitavao je mnogo igrača i pomagao da postanu bolji košarkaši i ljudi, takav je slučaj i sa mnom. Imao sam 28 godina kada sam zaigrao za reprezentaciju, a pozvao me je Duda. Bio sam najstariji u toj generaciji talenata i kasnije velikana. On me je izdvojio i uputio da utičem na te mlade igrače, to je prva lekcija koju me je naučio i dan danas koristim isto. Uvek je znao da me opusti u odnosu trener - autoritet - igrač. Već 30 godina to ne zaboravljam i koristim. Veliku sam tremu imao kada sam želeo da mu saopštim da neću više biti igrač, već trener, i tada je našao način da me relaksira pitajući me da me nije neko od mangupa iz Partizana naterao na to, misleći na prijatelja Dragana Kićanovića. Potom mi je udelio najveći kompliment ikada, da imam odličnu intuiciju. Nekada je reagovao burno, ali je uvek bio spreman za razgovor, da se izvini ako treba...
Kada sam 1992. bio trener Partizana, izbacili smo Kinder Bolonju, a kad smo se vratili u hotel posle meča, bar je bio zatvoren. Pila nam se kafa u 4 ujutru u sobi je bio mini bar, a tamo kafe koliko hoćeš. Duda je odjednom ustao i pokazivao mi rotaciju na zidu sobe,Ustao sam i ja i nas dvojica smo diskutovali, dok se on nije okrenuo i pitao pokojnog predsednika Partizana Radojicu Nikčevića: "Burazeru, znaš li ti o čemu se radi?" Kad je Radojica rekao da nema pojma, Duda je samo kazao: "Nema veze, dajte još malo kafe". Tako je bilo uvek kada smo imali prilike da razgovaramo o košarci.
Dušan Ivković je jedan od najuspešnijih evropskih trenera svih vremena, svakako najuspešniji selektor košarkaške reprezentacije Jugoslavije na šampionatima Evrope na kojima je osvajao zlatne medalje u Zagrebu 1989, Rimu 1991. i Atini 1995.
Bio je i selektor košarkaške reprezentacije Srbije od 2008. do 2013. godine, osvojio je za to vreme srebro na Evropskom prvenstvu i bio je četvrti na Svetskom prvenstvu 2010.
Od 1996. do 1999. kada je bio desna ruka Željka Obradovića u stručnom štabu reprezentacije osvojio je zlato na EP 1997. i SP 1998., bronzu na OI 1996. i bronzu na kontinentalnom šampionatu 1999.
Trenersku karijeru završio je 2016. godine, vodio je revijalni meč u znak oproštaja protiv Olimpijakosa 20. septembra 2017. godine.
Kao košarkaš je igrao na poziciji beka, a kao trener je vodio Partizan, Aris, Radnički Beograd, Šibenik, Vojvodinu, PAOK, Panionis, Olimpijakos, AEK, CSKA, Dinamo Moskvu i Efes.
Sa reprezentacijom je osvojio tri evropska zlata i jedno sredbro, jedno svetsko zlato, srebro na Olimpijskim igrama i zlato na Univerzijadi.
Na klupskom nivou osvajao je Evroligu (dva puta), Kup Radivoja Koraća, Kup Rajmonda Saporte, ULEB Kup, bio je sa klubovima šampion Jugoslavije, Grčke i Rusije, u istim zemljama osvajao je i Kup i Superkup takmičenja.
Poslednjeg dana septembra 2017. godine primljen je u FIBA Kuću slavnih, a preminuo je 16, septebra 2021. godine u Beogradu. Sahranjen je u prodičnoj grobnici na beogradskom Novom groblju.
Kurir sport / Nenad Kiš