26. oktobra 1582. godine (po starom kalendaru), na dan proslavljanja svetog velikomučenika Dimitrija Solunskog, Kozaci su zauzeli „vladarski grad“ Sibirskog kanata, tatarsku prestonicu Isker. Sveti velikomučenik Dimitrije Solunski ubrzo je priznat za zaštitnika Sibira.
Hronike navode različite slučajeve pobožnosti Kozaka koji su na ovom putovanju imali pokretnu kapelu i sveštenika koji je vršio službe. Još u Karači nisu postili 14 dana, kako je bio običaj, već, po obećanju, 40 dana i molili se Bogu za dar pobede nad Tatarima. Kozaci su se borili i molili, tako je oduvek bilo!
Pre odlučujuće bitke, služili su molitvu, nakon čega se ataman Jermak okrenuo svom odredu: „O, prijatelji i braćo! Dugo smo živeli sa lošom slavom, ali ćemo umreti sa dobrom! Bog daje pobedu kome hoće, često slabima, mimo jakih, neka mu je sveto ime!"
„Zaista dostojno da se pamti“, kaže letopisac, „ova pobeda u narednim godinama, kao mala vojska takvog (Sibirskog) carstva, uzeta uz pomoć Svemogućeg Boga i svetitelja njegovog Stradonosca Dimitrija.
Tradicija obeležavanja Dana Sibira (ili, drugim rečima, Dana zahvalnosti Sibira) nastala je 1882. godine, kada je 26. oktobra (8. novembra po novom kalendaru) pobeda čete atamana Jermaka nad vojskom kana Kučuma. i zauzimanje glavnog grada Sibirskog kanata Kašlika, što je označilo ulazak Sibira u Rusiju.
Kurir.rs/rodinoved.ru