Na Badnji dan, dok se Zapad bude pripremao za proslavu rođenja Isusa Hrista, planirano je da Libija parlamentarnim izborima proslavi povratak u državno jedinstvo i ulazak u demokratiju.
Doduše, niti je Isusov rođendan baš pouzdan, (rođen je verovatno 6-7 godina ranije i nipošto u zimu), niti je pouzdan rođendan libijske demokratije. A još se manje zna ko bi za sedam nedelja mogao da preuzme uzde posve podivljale libijske političke zaprege.
Jedno ime ipak privlači pažnju.
Saif al-Islam el-Gadafi najavio je svoju kandidaturu za novog čelnika objedinjene Libije u intervjuu Njujork tajmsu u julu ove godine.
S jedne strane mogla bi da se pohvali njegova smelost da se baci u politički ring u kome su mu stradali i otac i četvorica od šestoro braće.
S druge strane postavlja se pitanje: koja bi to biračka baza za novog šefa države postavila diktatorovog sina koji nije bio omiljen ni onda?
Sve to je apsolutno nejasno. Otac mu je je nadenuo ime Saif al-Islam (Sablja Islama), očito mu namenivši vodeću ulogu Saif svoje borbeno ime do sada nije opravdao, a iz politike se povukao 2008. godine, piše Jutarnji list.
Ipak, odbranio je 2008 doktorat u prestižnoj Londonskoj ekonomskoj školi. Kasnije je optužen da je doktorat kupio, odnosno da mu ga je neko drugi napisao. Međutim, kada je posle ubistva Gadafija, rad proveren, utvrđeno je da je verodostojan osim nekoliko referenci.
Njegova majka Safija el-Barsai rođena je, prema prilično verodostojnim izvorima, u Mostaru 1952. kao Sofija Farkaš, unuka Ivana Farkaša, nekadašnjeg austrijskog školskog okružnog nadzornika u Mostaru.
Ivan Farkaš se u Mostar preselio iz Petrinje. Navodno se upoznala s Gadafijem dok je bila medicinska sestra u beogradskoj Vojno-medicinskoj akademiji a on se tamo lečio zbog akutne upale slepog creva.
Izlaz iz otrovnog libijskog haosa neće zavisiti od lika i dela novog lidera, već od faktor akoji su uticali na to da Libija postaje jedna od "toksičnih" mrlja na Sredozemlju i u Africi.
“Razvoj i u međunarodnom sistemu i u Libiji u poslednjih deset godina sugeriše da snage koje promovišu nered i nacionalističku konkurenciju mogu da nadmaše one koje su za red i međunarodnu koordinaciju”, rekao je nedavno Džejson Pak, osnivač konsultantske firme Libya-Analysis i autor knjige o Libiji.
Libija je veštačka kolonijalna tvorevina. Italija je 1911. napala Osmansko carstvo, otela mu Rodos i Dodekanez u Egejskom moru, Tripolitaniju u Magrebu, Cirenaiku u tradicionalno egipatskoj sferi, te Fezan u srednjoj Africi.
Tek 1934. godine je Italija tri otete kolonije slepila u jednu i nadenula joj naziv Libija, kako je antički Rim zvao Afriku. Isti jezik nije kadar ujediniti ono što je istorija podelila, pa tako ni Cirenaiku i Tripolitaniju, a kamoli berberski Fezan, gde danas unutrašnji suverenitet imaju samo tamošnja plemena.
Izgubivši Drugi svetski rat, Italija je morala da se odrekne svojih afričkih kolonija. Libiju su Ujedinjene nacije proglasile nezavisnom kraljevinom tačno70 godina pre ovogodišnjih eventualnih izbora: 24. decembra 1951.
Danas, čak i ako savremena Libija uspe da organizuje slobodne i poštene izbore, oni će verojatno stvoriti više zbrke nego što će ublažiti, procenjuje Globus.
Čak ni pokretači izbora ne tvrde da će proizvesti neospornu, suverenu i ustavno legitimnu libijsku vladu. Pokušaji SAD i Britanije da nagovore "neposlušne" aktere (Rusiju, Tursku i razne zalivske države) da koordinišu svoje intervencije u Libiji bili su polovični.
Ovoga časa Egipat i Rusija imaju svoje duge prste u Cirenaici, gde sva vlast leži u rukama samozvanog maršala Kalife Haftar. On je pokušao da osvoji i Tripolitaniju, ali mu je u tome konce pomrsila Turska koja sada posredno dominira tom zonom, jedanaest decenija pošto su je odande isterali Italijani.
Italija još ima znatne interese u ležištima gasa i nafte u Cirenaici. Tamo joj je klopke postavljala Francuska, koja je zapravo i inicirala krvavo rušenje Muamara al-Gadafija vojnom intervencijom 2011. godine, ali nije pokazala dovoljno snage ni pameti da prethodno pripremi “sledeći dan”, ostavivši Libiju u potpunom haosu. Dok su se Francuzi i Italijani međusobno prepirali, stigli su Turci i Rusi.
Ruse “zastupa” znatan i dobro opremljen kontingent ruskih kontraktora, profesionalnih plaćenika, koji u načelu ne deluju mimo političkih interesa Moskve. Pripadaju Vagnerovoj grupi, privatnoj firmi za obezbeđenje i zaštitu Častnaja voenaja kompanija “Wagner”, koje vodi Evgenij Progožin, oligarh i lični prijatelj Vladimira Putina.
Turska privremenoj vladi u Tripoliju nije priskočila u pomoć besplatno Redžep Tajip Erdogan je sa privremenom vladom sklopio dogovor o zajedničkoj epikontinentalnoj platformi između Libije i Turske koja iz eksploatacije naftnih izvora u istočnom Sredozemlju isključuje i zone oko Kipra i Krita, a time naravno i Grčku. Privremena vlada kojom sada preseda Abdulhamid Deibeh preslaba je da bi mogla da računa da će ovladati Libijom ako joj ne pomogne Turska.
Tragikomično je što bi svi glavni "igrači" imali više koristi da Libija bude ponjovo u "sistemu". To bi značilo da zemlja može da troši, odnosno investira milijarde dolara u unapređenje gasovoda, zapošljavanje migranata, nadzor svojih granica, otplatu međunarodnih boraca i pružanje boljeg životnog standarda Libijcima. Nasuprot tome, neuspesi međunarodne koordinacije i dalje dovode do toga da politika postiže rezultate daleko od optimalnih. Pojednostavljeno rečeno: pomažu da Libiju muzu drugi - plaćenici, gospodari rata, šverceri migranata i sličan šljam.
Sve to zbog toga što bi se sve iole snažnije zemlje, upetljane u libijski haos, koje bi mogle da imaju koristi od mogućeg ponovnog kolosalnog libijskoga ekonomskog rasta, radije prepirale oko toga ko će imati najviše koristi od plena odmah, ne mareći za zaradu sutra.
Pakova kontinuirana analiza Libije predstavlja jedinstvenu tačku koja pokazuje zašto savremeni međunarodni sistem ne uspeva da reši probleme kolektivnog delovanja.
Nastane li vakuum sile, on neodoljivo usisava spoljne aktere ako je zemlja geostrateški korisno smeštena, čak i kad je bez ličnih resursa, a kamoli ako je zemlja bogata resursima. Libija je i jedno i drugo. Ubrzo su Turci, Katarci, Emiraćani, Egipćani i Rusi pustili duboko korenje, zauzimajući niše koje su prethodno držale zapadne nacije.
Kakav-takav red bi koristio i Libijcima.
Da je Gadafi zbačen za vreme Hadnog rata, sledeću vladu nesumnjivo bičinila koalicija koju podržava Zapad sa Sjedinjenim Državama na čelu. Tada bi bilo nezamislivo da, u eventualnom građanskom ratu u zemlji, ključne NATO članice podržavaju međusobno suprotstavljene strane, što su učinile Francuska i Italija u Libiji.
Danas su članice Atlantskog saveza kadre da potkopaju jedna drugu iza leđa, kao što su SAD i Britanija uradile Fancuskoj na Pacifiku.
Pak navodi i da su događaji u Libiji doprineli i izboru Donalda Trampa 2016. i Bregzitu.: "Stranačka mržnja oko smrti ambasadora DŽ. Kristofera Stivensa u Bengaziju i strah od migranata koji prelaze Sredozemno more bili su ključni elementi koji su favorizirali neo-populistički ishod i na izborima u SAD 2016. i na referendumu o Bregziitu", naveo je on.
U svemu tome Libija je eventualno važna kao očigledan primer haosa i stoga dobra “studija slučaja”. Šta tu može neki novoizabrani predsednik, sve kad bi bio i dokazani politički genij, što se za Gadafijevog prvorođenca dosad nije moglo reći, pita se Globus.
Kurir.rs/Globus