Predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen, kao i niz komesara od kada je eskalirala migrantska kriza na belorusko-poljskoj granici sve više govore o hibridnom ratovanju Belorusije protiv EU.
O hibridnim pretnjama se svakod dana sve više govori. To je bio idealni povod da nešto više kažemo o samom hibridnom ratovanju, kako je skovan termin, čija upotreba se sve više povećava i iz vojnog vukabulara prelazi u medijsku sferu.
Pojam "Hibridni rat" počeo se koristiti pre nešto 16 godina. Reč je prvi put spomenuta 2005. godine. Prvi rat, koji je na neki način smatran hibridnim ratom, bio je sukob između Hezbollaha i Izreala u južnom Libanu 2006. Ovaj termin NATO u svojim priručnicima prvi put spominje 2007, a od 2011.i u službenim dokumentima NATO, poznat i pod pojmom hibridna pretnja.
Pojam hibridnog rata
Hibridnim ratom se ne smatra savaki sukob na nižim nivoima taktičkom i operativnom, a glavni kamen spoticanja jasne definicije predstavlja nespremnost struke da se upusti u tačno definisanje hibridnog rata.
Pojedini vojni komandanti u NATO paktu tvrde da je "hibridni rat" vojna strategija, koja u sebi ujedinjuje konvencionalno i kibernetsko ratovanje, kao i ratovanje (paravojnih) jedinica, koje nisu deo radovnog sastava neke vojske.
Daleke 2015. NATO se bavio pitanjem kako će izgledati bezbednosno i odbrambeno okruženje u periodu po Avganistanu? Avgusta 2021. usledilo je munjevito napuštanje američke vojske i armija NATO članica, a vlast su preuzeli Talibani. Te daleke 2015 spominjalo se da će se alijansa posvetiti sama sebi: obuci, utvrđivanju interoperabilnosti i jačanju međusobne saradnje.
U komandi za transformaciju (Allied Command for Transformation – ACT) su intenzivno proučavali nove pretnje i bavili se sa razvojem raznih koncepata. Zatim odjednom sve se u trenutku promenilo. Skoro simultana dešavanja, povezana sa aktivnostima ISIL-a na jugoistoku sveta, i aneksija Krima na istoku su temeljito pretresli savezništvo, pokrenuli burne odzive i sa sobom doneli siguran odgovor na pitanje o budućim izazovima savezništva. Deo odgovora, što je za poznavaoce delovanja saveza NATO bilo ekstremno brzo, je bio dat već na zasedanju alijanse u Velsu septembra 2014.
Snage za brzo reagovanje kičma intervencije
NATO je kao rezultat zaključaka susreta u Velsu bio u najvećoj fazi promena i adaptacije posle kraja hladnog rata. Prvi odziv u savezništvu su za prirodu pretnji i nove oblike ratovanja previše konvencionalni. U Planu odziva (Readiness Action Plan – RAP) se predviđa da ćemo duplirati svoje snage za brzo reagovanje, pokrenuti koncept snaga za brzo posredovanje (tkz. spearhead force oziroma VJTF), sa vremenom reagovanja manjim od pet dana. Formirano je šest komandi (po sistemu HNS) u baltičkim državama, Poljskoj, Rumuniji i Bugarskoj.
U vojnom smislu pojam hibridnog ratovanja mora označavati, da je u pitanju neka vrsta ukrštanja različitih vrsta i oblika ratovanja. U NATO govori se o hibridnom ratu u kontekstu ofanzivnog delovanja protivnika.
Ruski naziv nelinerano ratovanje
Rusi za skoro identičan koncept upotrebljavaju termin nelinearno ratovanje. Pri tome terminološki i pojmovni haos tek počinje. Zajednički imenitelj u jednom i drugom slučaju ostaju ciljevi rata, ratovanja, odnosno strategija, do neke mere, pa se menjaju i prilagođavaju sredstva i načini dostizanja ciljeva.
Hibridni rat nije nova pojava, već je u pitanju relativno nov termin, koji opet imenuje već znane načine i puteve u nekom novom kontekstu. Star je toliko koliko je trojanski konj. Veći su jedino njegov obim, brzina i intenzivnost i trenutno se odvija blizu naših granica. Ili pojam specijalni rat, za koji je bilo takođe značajna terminološka raznovrsnost. Neki to zovu subverzija, drugi tajni rat, podzemno ratovanje, unutrašnja agresija, agresija u miru, subkonvencionalni ili nekonvencionalni rat itd.
Na pojam hibridni rat asociria još više drugih doktrina, strategija, politika i koncepta. Tako nalazimo veliki broj različitih termina. Konflikt niskog intenziteta, sukob niskog intenziteta, operacije drugačije od rata i vojne operacije, drugačije od ratnih, meka sila, pametna sila, sukobi u senci, ratovanje ili delovanje itd. Neki pojmovi su nastali kroz istoriju, neki su samo drugačiji naziv za isti sadržaj, drugi su sadržajno veoma drugačiji.
Savremeni autori, obrazlažu pojam hibridnog rata sa drugačijeg ishodišta, pri čemu terminološki i pojmovni haos ne manjkaju. Pojam hibridnog rata je u zapadnom svetu postao češće spominjan i razmatran posle govora bivšeg sekretara za odbranu SAD Roberta Gejtsa, pred odbrambenim komitetom američkog senata 2009. godine. Teorijsko razlaganje pojma se evolucijsko razvijao iz svega, što bi spadalo u četvrtu generaciju ratovanja, kada rat i ratovanje nisu isključivo domen nacionalnih država, nego se u njemu prepliću nedržavni subjekti, ustanici, paravojne snage, teroristi i slično.
Centralna tačka, na koju se oslanja većina autora u raspravama o hibridnom ratu, bila je postavljena 2006. godine u Quadrennial Defense Review (QDR), u kojoj su bile analizirane buduće bezbednosne pretnje u budućnosti. Američki vojni istoričar Peter R. Mansoor u svom predgovoru zbirke istorijskih eseja, koji opisivaju primere hibridnog rata, postavio je definiciju za takav oblik ratovanja: „ Hibridno ratovanje je konflikt, koji uključuje kombinaciju konvencionalnih vojnih snaga i paravojnih snaga ( gerile, pobunjenika, terorista), uključuje kako državne tako i paradržavne aktere, usmerene ka dostizanju zajedničkog političkog cilja.“
Michele Flournoy, koja je bila kod Gejtsa odgovorna za odbrambenu politiku, je u tom periodu (2009) takođe videla brojne izazove na odbrambenom području u dupliranju pretnji. Na jednoj strani u paravojnim snagama i ratovanju i na drugoj strani u činjenici, da imaju nastajuće regionalne sile kao i paradržavni akteri i države bez vladavine prava (rough state) pristup do najsofisticiranijih borbenih sistema, od protivsatelitskih i protivbrodskih mogućnosti do mogućnosti protivvazdušne odbrane i mogućnosti za kibernetski napad. Svoje viđenje izvora pretnji u budućnosti je skupila u izjavi: “ Možemo da očekujemo više hibridnih konflikata, u kojima će neprijatelj kombinovati regularne (konvencionalne) taktike ratovanja sa nelegalnim i asimetričnim oblicima ratovanja“.
FM 7-100
U šemi za obuku, koja dopunjava FM 7-100, američke kopnene snage definišu hibridno ratovanje kao: “ Hibridne pretnje su raznolika i dinamična kombinacija regularnih i ilegalnih snaga i (ili) kriminalnih elemenata, združenih sa s ciljem dostizanja zajedničkih učinaka. “ U priručniku za operacije FM 5-0 The Operations Process hibridna pretnja “ dinamična kombinacija konvencionalnih, nelegalnih, terorističkih i kriminalnih mogućnosti, koje se prilagođavaju u suprostavljanju tradicionalnim oblicima mogućnosti“.
David Sadovski in Jeff Becker se smatraju savremenim teoretičarima hibridnog rata, koji su se najbolje približili ishodištima, samom razumevanju prirode rata. Rat i ratovanje imaju po njima dva osnovna pristupa: materijalni i kognitivni, odnosno fizički i psihološki. Kod prvog u pitanju je pristup, po kome materijalna prednost u oružju, veličina oružanih snaga, bolja tehnologija, ekonomska moć i slično donosi odlučujuću stratešku prednost ili prednost na bojištu. Kako je Klauzevic video rat kao akt sile, koji protivnika primorava da ispuni svaku volju, autori vide jezgro rata i najvažniji cilj strategije u uništenju odnosnu podređivanju protivnikove volje. Hibridnost vide u simultanoj upotrebi materijalnih i kognitivnih elemenata.
James Sherr, jedan od najvećih zapadnih stručnjaka za Rusiju, hibridni rat prikriva agresora, odnosno pravog protagonistu rata, takođe i sredstva i ciljeve konflikta. Pri tome radi se o upotrebi svih sredstava za utvrđivanje moći koja su za izvođenje propagandnih aktivnosti u informacijskom delovanju u današnjem infomracijskom društvu na pretek i koja se u kombinaciji sa upotrebom konvencionalnih i nekonvencionalnih snaga upotrebljavaju za dostizanje stateških ciljeva.
Neka država ili društvo tako lako može da postane žrtva okupacije, još pre nego što su to shvatili ili pre nego što je na njenu teritoriju stupila vojnička čizma. Ako bi pogledali perspektive specijalnog rata, to bi značilo, da kada jedanput izveden obaveštajni prodor, kada se dosegne potrebni stepen ideološke indoktrinacije i željeni rezultati psihološke propagande, kada je uspostavljena kritična masa pristalica (petokolonaša) i kada se u dovoljnoj meri kontrolišu centri odlučivanja u nekom društvu, su glavni ciljevi praktično dosegnuti. Volja do otpora je slomljena i usiljena je volja napadača.
Kurir.rs/A.Mlakar