Srpska pravoslavna crkva i vernici danas slave Đurđic, praznik posvećen prenosu moštiju Svetog Georgija iz Nikomidije (današnji Izmir) u Lidu što je bilo ispunjenje njegove poslednje želje. Uvek se obeležava 16. novembra.
Sveti Georgije je inače veoma poštovan u našem narodu i slavi se čak dva puta godišnje. Vernici uz Đurđic obeležavaju 6. maja i dan njegove smrti (Đurđevdan).
Đurđic za razliku od Đurđevdana nije obeležen crvenim slovom u bogoslužbenom kalendaru. Ne spada u zapovedne praznike iako je od velikog značaja za pravoslavnu crkvu.
Đurđic je prema nekim procenama po brojnosti svečara na osmom mestu slava u Srba. Ujedno je gradska slava Novog Sada i Bora.
Na pravoslavnim ikonama Sveti Georgije predstavljen je kako sa krstastim mačem ubija aždaju, koja je simbol paganske vere, dok je na ikni koja se iznosi na Đurđic predstavljen sa mačem ili kopljem u rukama. U pravoslavnim manastirima Sveti Georgije je prvi u redu svetih ratnika sa štitom i krstastim mačem.
Odbio poslušnost caru neznabošcu
Sveti Georgije rođen je u maloj Aziji u bogatoj i uglednoj hrišćanskoj porodici, ali je kao dete ostao bez oca i sa majkom se preselio u Palestinu. Car Dioklecijan ga je kasnije postavio za vojnog zapovednika, a kasnije i za vojvodu.
Za vreme Dioklecijana organizovan je najveći progon hrišćana. Georgije je na jednom saboru govorio protiv ovakvog odnosa prema hrišćanima, a tada je caru priznao da je i sam hrišćanin.
Zbog toga je car naredio da ga stave na strašne muke. Tražio je od Georgija da se pokloni pred kipom boga Apolona da bi mu poštedeo život.
Iako je car svet očekivao da će se odreći hrišćanstva, Georgije je prišao statui Apolona, potom je prekrstio, a kip se srušio zajedno sa ostalim statuama u hramu.
Dioklecijanova žena Aleksandra je tada uzviknula:
- I ja verujem u Boga koji Georgiju daje toliku snagu.
Dioklecijan je zbog toga naredio da se Georgiju i Aleksandri odrubi glava. Pogubljen je 23. aprila po starom kalendaru ili 6. maja po novom 303. godine.
Običaji
Dani od Đurđica do Svetoga Mrate (24. novembar) nazivaju se Mratinci ili Vučiji dani jer je Sveti Mrata zaštitnik vukova. U vreme mratinaca ne prede se vuna i ništa se ne pere. Naši stari su verovali da se do Svetog Mrate ništa ne daje iz kuće. Žene ne rade ručne poslove, a veruje se i da bi krojači i obućari trebalo da odmaraju.
U selima zapadne Srbije tih dana se klalo crno pile ili mladi crni petao, a Hercegovci su klali crno jare. Vukovi se nisu lovili jer bi to meštanima donelo veliku nesreću. Takođe postoji verovanje da će zima biti maglovita i promenljiva ako je vreme za Mratince maglovito, a ako je vedro, zima će biti jaka.
Prema narodnom verovanju zima dolazi sa Đurđicem, a odlazi sa Đurđevdanom.
(Kurir.rs)