RUSKI RAT U SVEMIRU Kako je utopija i fantazija naučnika postala realnost! Od rakete preko orbitalne bombe do lansera!
Sovjetski Savez od prvog lansiranja satelita 4.oktobra 1957 i prvog leta čoveka 12.aprila 1961 posvetili su značajnu pažnju u korišćenju svemira za vojne svrhe. Po tumačenju sovjetskih stratega kosmos više ne bi služio samo za postavljanje, kretanje sredstava za razne vidove, obezbeđenje i podrške mirnodopske upotrebe vojne sile i eventualnih ratnih dejstava na Zemlji ( osmatranje, uzbunjivanje, veza, navigacija, navođenje, meteorologija) već bi se pretvarao u novo poprište direktnih sudara dve supersile.
Sovjetski svemiriski program za vojne svrhe počeo je sa konstruisanjem "Kozmoplana" svemirskog plovila koje bi u vasioni presretalo i uništavalo Sovjetima neprijateljske satelite. Plovilo je konstruisao u OKB-52 pod vođstvom VP V. Čelomeja i na inicijativu legendarnog konstruktora Sergeja Koroljeva koji je za noseću raketu izabrao tada najmoćniju sovjetsku raketu MBR R-7, stanica je podatke dobijala od sistema protivbalističke zaštite kako sa zemlje tako i sa svemira. Konstruktor novog likvidatora satelita (1962) je bio OKB -155 legendarni konstruktor A. Mikojan, sistem je dobio naziv „Svemirski zaštitni sistem“ (SZS). Kompleksnog zadatka uhvatio se Istraživački biro Kometa po nadzorom A.Savina, a veliki deo je bio razvijen u razvojnom odeljenju OKB Centralne mašinske fabrike pod vođstvom VP Čelomeja.
Sistem sovjetske svemirske odbrane uključivao: komandno i obaveštajno mesto u blizini Moskve, posebno lansirno mesto na Bajkonuru ( Tura-Tam), transportnu raketu i presretački satelit za uništavanje raketa familije Poljot.
U Sovjetskom Savezu se protivsatelitska dejstva razvijaju još od 1963. godine.
Satelit Poljot-1 je bio prvi sa kojim je izvršen ekepriment delovanja sistema uništavanja veštačkih satelita, a čija žrtva je bila odsluženii meteorološki sateliti. Sa američke strane registrovano je sedam eksperimenata od 1968. do 1971., a zatim još 11 posle 1976.
Dana 12.aprila 1964 pod vođstvom Čelomeja poslan je u orbitu satelit Poljot-2, dve tone težak, koga su činili cilnindrični pogonski deo (manevarski deo satelits), instrumentalni deo, borbeni deo sa fragemntacijskim bojnim glavama na dugim uskim raketnim telima sa pogonskim motorima, da prilikom starta ne oštete satelit.
Seriju Poljet u svemir su lanisrali najpre sa dvostepenom raketom R-7A ( 8A92) koju je konstruisao Koroljev. Raketa je je veoma teško u svemir ponela 1950 kg, pa je zaustavljeni radovi na novoj MBR UR-200, a u obzir je došla samo raketa R-36 i na njoj nova vrsta satelita sa mogućnošću samostalnog presretanja. Da bi sprečili da se svemir pretvori u klanicu SAD i Sovjetski Savez su 24. avgusta 1965 zaključili pakt o nenapadanju što je veoma bilo teško posebno američkoj strani jer je CIA bila veoma zainteresovana za svoju osmatraču ulogu u svemiru.
Marta 1967. godine bila je izgrađena raketa nosač 11K67 Ciklon-2A. Zatim su usledili testovi na Tura- tamu. Po prvi put trostepena raketa R-36 ispaljena je 27. oktobra 1967 u svemir i ona je ponela satelit Kosmos-185, ali je zapad sumnjao da satelit spada u model F-1M (manevarski). U periodu od 1970-1980 usledili su manevarski sateliti kosmos 217, 248, 374, prvo presretanje i uništenje stranog satelita izveo je kosmos 252 dana 1.novembra 1968, dok je sa punom moći program startovao 11K69 Ciklon 2.
Sateliti uništivači su bili dužine 6m i širine trupa 1,5 m. težina je bila 2,5 tona imali su fragmentacijski bojevu glavu sa kojom su čistili svemir sa sposobnošću pogotka od 0,6, međutim dok Amerikanci nisu mogli preko količnika od 0,18.
U punom borbenom stanju sovjetska protivsatelitska obrana stavljena je 1. jula 1979 istog dana su VK A. Savin i V. Kovtunenko počeli za novim još boljim univerzalnim projektom odbrane, kada su na velikim trestu bile strateške nukelarne snage junija 1982 kada je kosmos -1370 samostalno presretnuo u uništio američki špijunski satelit- uapravo radilo se o ruskom ugašenom navigacijskom satelitu Transit. Taj eksperiment je ponovljen nekoliko puta dokle aprila 1991 raketa Cikon-2 nije ponesla u orbitu satelita 14F10 najbolji usavršeni satelit na svetu tada.
Ubrzo zatim projektni biro Vimpel je završio svoje tesitranje uništavača satelita koji je lansiran sa aviona MiG-31D na kome su obavili lavovski deo tehnologije u institutu Energija pod nadzorom V. Gluška. Predviđeni su bile dve verzije satelita uništavača namenjenih pre svega eleiminsanjem vojnih satelita na sličnoj osnovi opremljenih sa raketama i visokoenergetskim laserom. Razlikovali su se međusobno po lovnom području. prvi su bili sateliti za nisku orbitu, a drugi za srednje visine i geostacionarnu orbitu.
Sovjetski Savez se opredelio da naučnoistraživačku aktivnost u kosmosu obavlja pomoću kosmičkih brodova i orbitalnih stanica sa ljudskom posadom ( sojuz, saljut i mir). SSSR je intenzivno radio i na gradnji raketopalana sličnom američkom Šatlu.
Institut Energija je veoma važno sudelovao pri gradnji orbitalnih plovila kakva je bio Buran, čiji je prvi eksperimentalni let izveden novembra 1988. godine, ali bez ljudske posade. Za to vreme razvojni institut Salut pod vođstvom Polukina razvijao je Skif- laserske borbene stanice koje je pravio moskovski mašinski institut Astrofizika. Dužina je bila 40 m i težina je bila skoro 95 tona. Bilo je potrebno izvesti nekoliko desetina letova da bi stanica bila sastavljena u svemiru.
U periodu od 1983-1987 obavljena su testiranja efikasnosti lasera koja su pratila sa avionom laboratorijom Il-76MD (A-60). Laserima su snagu davala dva turbinska generatora, a sam laserski top je bio pomeren u trup između krila.
GENSEK Jurij Andropov objavio je da Sovjetski savez jednostrano prekida razvoj svemirske zaštite, a sa dolaskom Mihaila Gorbačova cela stvar je obnovljan posebno kada su Amerikanci lansirali SDI ( Stratešku odbrambenu inicijativu).
Pre prekida 18.juna 1982. izvedena je velika vojna vežba kad kada su lansirane dve interkontinentalne balisitčke rakete SS-20 kao element prvog udara i jedno lansiranje podmorničke balisitčke rakete kao elent drugog udara, dva protivbalistička raketna presretanja kao odgovor na prvi nuklarni udar i jedno lansiranje za protivsatelitsko dejstvo. Ovo poslednje lansiranje imalo je za cilj da simulira uništavanje jednog protivničkog osmatračko-izviđačkog satelita da bi sprečio protivničku stranu u prikupljanu podataka.
Sovjeti su obnovili testiranja satelita Skif-D, napravljen je je model stanice Skif -DM ( poznat po imenu Polus) dužine 37 m, širine 4,1 m i mase 80 tona. Stanica je imala četiri pogonska motora, 20 orjentacijskij motora i 16 motora za stabilizaciju. Obiman spisak testova sa područja geo i astrofizike je bio spreman pre nego što je krenulo lansiranje za koje je Gorbačov nije dao dozvolu. Izvedena su bila samo testna lansiranja sa Skifom DM koji je posle 460 sekundi leta samostalno ušao u orbitu, i ubrzo za tim pao u Tihi okean.
Orbitalne bombe
Orbitlni sistemi bombardovanja su bili veoma aktuelni u sovjetsko-američkom nuklearnom nadmetanju u period od 1965-1971. iako je u 1967. postignut sporazum o zabrani terstiranja i postavljanja oružja za masovno uništavanje u kosmosu.
Orbitalni sistem bombardovanja mogao je biti izveden na dva načina:
- Višeorbitalni sistem bombardovanja u kome se satelit naoružan vazduhoplovnom nukelarnom bombom sa slobodnim padanjem lansira u datu orbitu, potom tokom leta menja putanju i aktiviranjem sa Zemlje odbacuje bombu u pravcu cilja pri čemu je moguće usmeravanje bombe ka cilju u toku njenog slobodnog padanja korišćenjem odgovarajućih radio sredstava. Probe sa ovim načinom izvodile su se 1967/68.
- Frakcioni orbitalni sistem bombardovanja u kome se satelit naoružan nuklearnom vazduhoplovnom bombom lansira u kosomos u pravcu određene orbite, ali se na određenoj visinskoj tački pre ulaska u planiranu orbitu aktiviraju motori za usporavanje ( retroraketni motori) pomoću kojih se satelit usmerava ka cilju brzinom od 20.000 km na čas. Orbite na koje se ti naoružani sateliti upućuju nisu veće od 150 km.
Frakcioni sistem se smatra efikasnijim zbog toga što skraćuje vreme od lansiranja do dejstva na 6 minuta u kom vremenu, pod uslovom da lansiranje bude čak i pravoremeno otkriveno nema praktične mogućnosti za preduzimanje protivmera.
Zemaljski laseri
Osim lasera korišćenih u svemiru Sovjeti su koristili i zemaljske lasere. Sa velikim uspehom oni su razvijeni u blizini Dušanbea pod vođstvom dva inžinjera J. Babaev i J. Ablekov- oba su umrla pod veoma čudnim okoklnostima i razvoj je posle njihove smrti zaustavljen. što se tiče visokoenergetsih oružja Rusi su 1993/1994. ( Akademija nauka) razvili mobilni generator Pamir-3U (2,5x2,6x10 m , mase 20 tona) sa izlaznom moći od 15MW, koj je mogao lako da se upotrebi u svemiru, ali su ga Rusi na kraju prodali Amerkancima. U Rusiji je tada bila veoma prisutna ideja o gradnji neke svemirske borbene stanice slična svemirskoj stanici Mir koja bi kontrolisala kompletan vazdušni prostor nad Rusijom, a snabdevanje bi se vršilo raketopalnom Buran. Ideja nije bila nikada ostvarena, jer su izgradili Nadzorni centar spoljeg svemira opremljen sa superačunarom 5E 51 tipa „Elbrus“. Kontrola obuhvata samostalno procesiranje i obaveštavanje o svemiriskim telima do 50 km, a informacije posreduju sve zemaljske stanice namenjene za rano obaveštavanje (osam radara tipa Djestar - Kazahstanski je bio prvi namenjen za kontrolu spoljeng svemira). Sistem radi sa raketom 11K36 i satelitom DS-P1YU (kontrola na visinma od 20-40.000 km, sistem zvani „Okno“ izrađen u fabrici u Krasnogorsku. To je optronski sistem namenjen za osmatranje svemirskih objekata sličan je američkom GEOSS. S druge strane Amerikanci su ubeđeni da je to zapravo zemaljski laser za onesposobljavanje satelita. Danas Rusi imaju 13 osmatračkih mesta ( Krasnoje selo, Šelkovo, Malojaroslavec, Vorkuta, Kolpatovo, Baranul, Jenisejsk, Ulan-Ude, Jakutsk, Galenki, Korol, Solnečnoje i Jelisejevo) – i sve ove stanice danas prate do 300 raznih satelita u svemiru.
Kurir.rs/A.Mlakar