ALEKSANDRA JERKOV: Ni za fašizam, ni protiv njega
Kada danas kažemo da se borimo protiv fašizma, mnogi će se smejati. Smejaće se zato što je fašizam za njih jedino Hitler, zato što je Nemačka izgubila u Drugom svetskom ratu (činjenicu ko je pobedio već dugi niz godina intenzivno, aktivno i veoma agresivno pokušavamo da izmenimo i prilagodimo velikosrpskim potrebama) i zato što smatraju da je fašizam samo kada oko sebe vidimo kukaste krstove, koncentracione logore i okupacione vojnike.
Drugim rečima, smejaće se zato što nemaju pojma. Međunarodni dan borbe protiv fašizma, rasizma, antisemitizma i ksenofobije obeležava se širom sveta 9. novembra u znak sećanja na Kristalnu noć - same početke Holokausta, kada je 1938. godine, za jednu noć, uništeno 7.000 radnji u vlasništvu Jevreja, spaljene 1.574 sinagoge, a više od 20.000 Jevreja uhapšeno i odvedeno u logore.
Planirano je da ceo događaj izgleda spontano, ali organizovala ga je, isplanirala i sprovela nemačka vlada. U Srbiji se taj datum obeležava prilično nezapaženo, to čine antifašističke organizacije, borci i borkinje za ljudska prava, poneko udruženje, organizacija ili grupa ljudi, uz večiti podsmeh onih s početka teksta koji se upinju da nam ukažu na to da fašizam u Srbiji ne postoji i da je pobeđen još sredinom prošlog veka.
Ove godine bilo je malo drugačije. Inicijativa mladih za ljudska prava, zajedno sa još nekoliko organizacija, među kojima je i Regionalna akademija za razvoj demokratije, odlučila je da obeleži ovaj važan datum tako što će ukloniti ljagu s lica Beograda - mural u centru grada koji slavi čoveka osuđenog za genocid nad 8.000 nevinih ljudi, najvećeg osuđenog zločinca u Evropi nakon Drugog svetskog rata, Ratka Mladića.
Ukloniti ovaj mural je mnogo teže nego što se na prvi pogled čini. On je zaštićen posebnim slojem laka zbog kog su svi dosadašnji pokušaji da se on prekreči, uništi, ošteti ili na bilo koji način ukloni osujećeni uz malo obične vode kojom se lako spira sve što je preko tog laka naneto.
Ovaj put je odlučeno da se to uradi kako treba, uz upotrebu odgovarajuće opreme, mašina koje mogu da uklone gornji sloj zaštite, i uz poštovanje svih odluka Grada, opštine i stanara zgrade na kojoj se mural nalazi. Odluka režima da zabrani uklanjanje ovog murala zbog tobožnje zabrinutosti zbog mogućih sukoba ogolila je suštinu - režim je izjednačio antifašiste i one koji im prete pokoljem, smrću, nasiljem i prebijanjem.
Za vlast u Srbiji fašisti, nasilnici i ekstremisti samo su „jedna od strana“. Ovo od njih ne čudi. Radi se o istim ljudima koji su podržavali i Mladića i politiku koju je sprovodio i zločine koje je činio. To rade i sada. Za veliki deo opozicije pak onaj „pravoverni“, antifašisti su „naseli na Vučićeve zvečke“, „skrenuli pažnju s mnogo važnijih stvari“ i, ko zna, možda čak i sami rade za Vučića.
Ako slavljenje Mladića ne smeta ni vlasti ni opoziciji, ako i jedni i drugi imaju preče teme, neka kažu šta je to. Šta je važnije od genocida nad 8.000 ljudi i naše potrebe da se kao društvo ogradimo od njega, osudimo one koji su ga počinili i jasno kažemo da su oni, a ne svi mi, zločinci? Šta je važnije od toga da kažemo da ne pristajemo na fašizam, na državnu zaštitu onih koji ga veličaju? Za mene ama baš ništa.