FAMOZNO SVETISLAV BASARA: Vidimo se kod Marića
Naša je jučerašnja kolumna bila posvećena teologiji gubljenja nevinosti megapinkuše Jovane J. i pokušaju Branislava Lečića da se uvuče u narodno dupe, danas ćemo - na osnovu saznanja koja su u međuvremenu prikupljena - zaći u sitnija crevca Lekinog okretanja ćurka naopačke i transformacije od pinkorušitelja do dragog Pinkovog gosta.
Kako rekoh, moja neznatnost je kroz prozor u svet Viber videla samo delić šire slike. Na široj slici - promjera narodnog dupeta - Lečić osipa drvlje i kamenje na usual suspectse. Ðilasa i Šolaka, koji preko medija koje drže pod kontrolom, Leki „pakuju silovanje“ s namerom da ga „svrgnu sa opozicione scene“.
Ne znam za Šolaka - nejasno mi je otkuda taj čovek uopšte u političkom kontekstu - nije, međutim, nepoznato da Ðilas nije s raskida da sa opozicione scene „svrgne“ svakoga za koga mu se učini da će biti prepreka na putu uspeniju njegovog budućeg Carstvija.
Uzmimo primer: kad je Lutovac Leki ispred nosa odšrafio i odneo firmu DS-a, tablu nije odneo kući, nego Ðilasu pred noge, da bi je Ðilas potom ubacio u kontejner u kome su završili Ugovori s narodom. Garantujem ipak - spreman sam golim dupetom da sednem na usijanu ringlu - da Ðilas Leki nije „napakovao“ silovanje. Možda mu je namera da iz afere izvuče neku sublesastu korist, ali sama afera nije njegovo maslo.
Kako to da sam tako siguran? Otuda što sam iz dobro obaveštenih izvora doznao da Leki silovanje jeste napakovao, ali da su mu spakovali neki drugi svati, a da je u pripremi pakovanja bio angažovan i famozni Belivuk.
Ko su dobro obavešteni izvori? Ko su ti svati? Mogao bih vam to reći, ali bih, što reko Kapetan Dragan, u tom slučaju morao da vas ubijem zato što previše znate. Sad bi neki cinik mogao napraviti pitanje: a kako to nijedan beogradski vrabac nije ubijen kad to i svi vrapci znaju. Eh, kako. Eh, zašto. Saznaćete to za jedno pedeset godina u „Ćirilici“, ako Marić još bude živ, a sva je prilika da će biti.
Možda je to zato što smo dospeli u situaciju koju je Manes Šperber opisao kao „neprestanu proizvodnju privida iz koje proizilazi privid stvarnosti, koji na kraju završava kao stvarnost privida“.
Osim Kodže Miloša, koji je Srbe poznaniju stvarnosti uspešno privodio tojagom, macakama i vešalima pod kragujevačkom kruškom, svi drugi srpski vladari (svih boja) su - vrlo uspešno dok su im glave bile na ramenima - vladali manipulišući prividima, masovnim halucinacijama i dezinformacijama, da ih sad ne nabrajam, stalno ih pominjem u kolumni.
Može se, fakat, živeti u stvarnosti privida, čak i lagodno, ali stvar sa stvarnošću privida stoji kao sa gladijatorskim igrama: u igrama nikad dosta krvi, u poretku privida stvarnosti nikad dosta privida. Pre dvadeset godina bih natrućao nešto o iznalaženju načina za izlazak iz vrzinog kola - pre dvadeset godina je i bilo šanse za izlazak - ali Rogonja je, u međuvremenu, došao po svoje, obmotao qwrz bodljikavom žicom i mlati li mlati.