Ne veronauke, kako se uobičajilo reći. Slično zvuči, ali nije isto. No, dobro. Bila nauka ili nauk, zbog veronauka ili veronauke je nastala još jedna srpska podela. Vrh SPC i patrijaršijski pridvorski paraziti su izašli u javnost s predlogom (ili pre naređenjem) da se veronauk unapredi u obavezan predmet, a da veroučitelji - glupe li reči - ubuduće imaju biti u stalnom radnom odnosu.
Slične podele su izbijale i početkom dvehiljaditih, kad je veronauk vraćen u škole kao izborni predmet i sa alternativom, tzv. građanskim vaspitanjem. Pokojni se Ðinđić bio žestoko zamerio levom krilu - umal, grešna mi duša, ne napisah „mudu“ - DOS - zato što je dopustio da se u srbske škole uvede veronauka, a krilu/mudu se još više zamerio time što je odobrio sredstva za završetak Hrama Sv. Save.
Ðiniđić je - pretpostavljam, nije se on o tome izjašnjavao - bio agnostik, u svakom slučaju dibidus nezainteresovan za pravoslavno zlato, tamjan i litije, ali je, i kao filozof i kao političar, znao da je u najboljem interesu svih da crkve, ne samo SPC, budu integrisane u društvo.
Bilo bi nepošteno reći cela SPC, ali poveliki njen deo je na Ðinđićevu dobronamernost uzvratio tako što mu je Amfilohije nakon streljanja nad odrom mrtvom skresao u brk da mu tako i treba kad „radi protiv braće“. Nije baš od reči do reči tako rekao, ali u prevodu s visokomrsomudnog pokvarenjačkog mudroslovlja doslovno je tako rekao.
Srpske, dakle, podele bukte. Neki kažu da veronauk treba da bude obavezan predmet, neki da treba da bude tri časa veronauka dnevno, neki, opet, kažu da to ič ne treba jer da je Srbija laička država.
A šta ja kažem? Kažem da je veronauk potreban i da bi bilo dobro da bude obavezan predmet. Ali ne ovakav kakav je sada, i ne za uzrast kome se predaje. Deca uzrasta od sedam ili 10 godina nisu naprosto u stanju da shvate tako komplikovanu materiju. I ne samo to, bez obzira na uzrast, religioznost se ne može nabubati, niti se neko u pobožnost može uterati; to dolazi iznutra.
Umesto parohijalnog veronauka, bilo bi dobro u drugom i trećem razredu srednjih škola kao obavezne uvesti predmete Istorija religija, u drugoj godini, i Istorija hrišćanstva, u trećoj godini. Evo zašto. Najpre zato što je ateizam istorijski relativno nova pojava - jedva da je napunio trista godina, a omasovio se tek pre stotinak - potom zato što je istoriju sveta oblikovalo nekoliko velikih religija i na kraju zato što su sve potonje naučne discipline začete na bogoslovskim fakultetima Pariza, Bolonje i Tibingena.
Smisao proučavanja nauka hrišćanske vere - a isto važi i za ostale religije - nije samo objava onog gore sveta nego i bolje razumevanje ovog ovde, cinik bi rekao - ovog u septičkoj jami. U eventualnom pisanju napred pomenutih udžbenika mogli bi učestvovati i neki teolozi iz SPC, ali tu bi, angažovanosti SPC trebalo da bude kraj. A ako SPC nije zadovoljna - a retko je kad zadovoljna - slobodna je za zainteresovane organizovati dopunsku nastavu u svojim objektima.