Dimitriji Rupel, nekadašnji šef slovenačke diplomatije, političar i univerzitetski profesor objavio je u slovenačkom nedeljniku "Demokracija" autorski tekst sa razmišljanjem da li Evropska unija liči na Socijalističku Federativnu Republiku Jugoslaviju koja se pre tačno 30 godina raspala u krvi i građanskom ratu.
Rupel u svom tekstu se osvrće na sukob između vlati u Varšavi i birokratije u Briselu oko nadležnosti Evropskog suda i prava koje taj sud ima u odnosu na nacionalne sudove država članica, što se donekle povezuje i sa sporom koji je Slovenija kao jedna od federalnih jednica SFRJ imala sa Saveznom vladom oko nadležnosti, pre svega carine, poreske politike, vojske, finansiranja budžeta, ali i zakonodavstva, što je dovelo do kratkotrajnog desetodnevnog rata.
Tekst prenosimo u celosti:
"France Bučar (1923–2015) je ponekad upoređivao Evropsku uniju sa Jugoslavijom. Sumnja je možda bila vezana za rasprave o "Gregzitu" koje su se vodile za vreme njegovog života, ali tada nije bilo "Bregzita" niti je bilo govora o "Polekzitu". Tada je Bučareva sumnja u raspad EU delovala jako preuveličano ili samo mašta čoveka sa velikim iskustvom.
Postavlja se pitanje šta je bio uzrok raspada Jugoslavije. Na neki način, naši evropski sagovornici su u vreme sticanja nezavisnosti zamišljali da će Jugoslavija ostati zajedno (po „evropskim kriterijumima“) uprkos činjenici da će je ova ili ona republika napustiti; ali sve se okrenulo naglavačke kada se Sovjetski Savez raspao. Raspad Jugoslavije bio je radikalniji od sovjetskog, jer u našem slučaju nije bilo nastavka nakon raspada, kao što se desilo sa Rusijom. Ova država je, u skladu sa snagom koju je imala, preuzela svo vitalno nasleđe bivšeg Sovjetskog Saveza: naoružanje, tajne službe, međunarodne veze (stalno članstvo u Savetu bezbednosti UN), diplomatiju, svemirsku tehnologiju itd. Naravno, Sovjetski Savez nije (kao Jugoslavija ili EU) bio politički projekat prema željama komponenti. Slovenci su hteli Jugoslaviju zbog ravnodušnosti Versaja, zbog objektivne opasnosti sa Zapada i u svojoj romantičnoj slovenofilskoj naivnosti. Za vreme komunizma, slovenačka subjektivna očekivanja bila su podređena svetskoj revoluciji i argumentu srpske nadmoći. Srbi su imali u svojim rukama vojsku i diplomatiju, prestonicu i tako dalje; uostalom, u političkim previranjima posle Titove smrti, setili su se poznate srpske krilatice: Srbi pobeđuju u ratu, a gube u miru. Srbi su pogrešili što nisu smatrali da je Hladni rat završen u celom svetu. Tako je počeo sveobuhvatni – od svih ruskih intervencija (Čečenija, Abhazija, Južna Osetija, Ukrajina, Krim) kobniji – jugoslovenski rat.
Jugoslaviju je raznelo uglavnom (ideološki raspaljeno) nasilje vodeće nacije; Sovjetski Savez, uglavnom zbog zastarelosti komunističkog sistema, koji nije bio u stanju da konkuriše SAD ili. EU; sledstveno tome, raspad Sovjetskog Saveza je prirodno uticao na ono što se dešavalo u Jugoslaviji. (Srbi su uzalud čekali sovjetsku podršku, Slovenci su direktno od Jeljcina saznali da će se Sovjetski Savez raspasti.) Na prvi pogled postoje sličnosti između raspada Jugoslavije i raspada Evropske unije, jer Slovenci i Hrvati – poput Grka, Britanci ili Poljaci Brisel ili Luksemburg - osetili su se ugroženim od strane beogradske birokratije. Ali pored oslabljenog i manje legitimnog Brisela, koji inače predstavlja belgijski predsednik Evropskog saveta (koji ne može ni o čemu da odlučuje), EU ima dve jake članice: Nemačku i Francusku, koje zajedno sa Italijom i Španijom, održati EU na površini. (Svakako je zanimljivo da ove zemlje dele najuticajnije pozicije u EU: nemački predsednik Komisije, francuski predsednik Evropske centralne banke, španski ministar spoljnih poslova i italijanski predsednik Evropskog parlamenta.)
Sukob između nacionalnog i evropskog prava nije počeo sa Poljskom Danas je glavna tema razgovora u krugu centralnoevropskih zemalja odnos državnog ustavnog i evropskog prava između njih i Brisela. Prema V4, sa čime bi se složila i Ujedinjeno Kraljevstvo, Evropski sud pravde (CJEU) pripisuje / preuzima preveliku nadležnost i promoviše primat evropskog prava. (Treba podsetiti da su Francuska i Holandija suspendovale Ugovor o uspostavljanju Ustava za Evropu (PUE) na referendumima 2005.) I nemački i poljski ustavni sud zabrinuti su zbog odluka CJEU-a i zahtevaju nacionalnu nadležnost u pitanjima koja nisu su (jasno i nedvosmisleno) preneti na EU u postojećim ugovorima. Nemački ustavni sud je od 1974. izjavio da mora zadržati određena ovlašćenja sve dok ne dođe do suštinskih promena na nivou EU:... sve dok (Solanž) Evropska zajednica i dalje nema demokratski izabran parlament direktno na osnovu opšta izborna prava i zakonodavna vlast, kojoj je pravosuđe Zajednice odgovorno na političkom nivou, zaštita prema članu 24 nemačkog ustava ostaje na snazi.
Poljska je na čelu trenutnih kontroverzi među evropskim pravnicima i političarima o vladavini prava i nadležnosti sudova (čak iu kontekstu zvanične debate o budućnosti Evrope, koju podstiče Evropska komisija), i drugih članica V4 . U ovim razgovorima učestvuje i Slovenija, pokazujući na taj način spoljnopolitički interes koji se razlikuje od spoljnopolitičkog pre proleća 2020. Slovenija je viđena u društvu drugih srednjoevropskih i baltičkih zemalja kako zbog kulturne tradicije, tako i zbog obezbeđenja njihove ekonomske ili. politički interesi. Centralnoevropske i baltičke države karakterišu političke opekotine iz doba Hladnog rata, pa s jedne strane ukazuju na ostatke evropskog totalitarizma, a sa druge nastoje da doprinesu unapređenju odnosa EU i Rusije.
Nakon završetka Hladnog rata koji je Evropu podelio na dve: zapadni kapital istočnom i istočnom komunističkom delu, počeo je da se oblikuje novi trodelni sistem sa zapadnom, srednjom i istočnom Evropom. Zapadna i Centralna Evropa pripadaju Evropskoj uniji, a treći deo se koleba između saveza sa EU i Rusijom, za koju je Jeljcinov ministar spoljnih poslova Kozirjev 1992. rekao da ima evropsku i azijsku perspektivu. Višegradska grupa, Slovenija i Hrvatska – zajedno sa baltičkim državama Estonijom, Letonijom i Litvanijom – predstavljaju strateški važan međuprostor između Zapadne Evrope i evropskog susedstva od Balkana i Kavkaza do Belorusije, Rusije i Ukrajine. Početkom dvadeset prvog veka, inovacije u Sjedinjenim Državama i Velikoj Britaniji olabavile su neke veze na Zapadu. Evropa se smanjivala na zapadnoj strani i širila ka istoku, odakle su, posle ratova u Iraku, Libiji, Siriji i Avganistanu, počele da se približavaju gomile migranata i izbeglica. Na istočnoj granici Centralne Evrope, koja se usled toga reorganizuje, gomilaju se značajni pomaci i izazovi.
Zemlje srednje Evrope i baltičkih država počele su da dobijaju na prestižu i strateškom značaju
U trećoj trećini 19. veka pojedini slovenački lideri mišljenja su popustili pred obeshrabrenjem, koje je bilo zasnovano na napuštanju slovenačkog i spajanju Slovenaca sa većim narodima. Rečeno je: Slovenci nemaju budućnost kao Slovenci, postaćemo ili Prusi ili Rusi. To se u drugačijem obliku ponovilo između dva rata, kada je Josip Vidmar, iz razumljivih razloga, spasio identitet Slovenije od jugoslovenske države. odbacio identitet države i nacije, što mu je zadavalo prvenstveno kulturne zadatke. Postoje i dokumenti i svedočanstva iz doba socijalizma o napuštanju slovenačkog jezika. Ovome je, pored Vidmara i pisaca, odoleo i Dušan Pirjevec koji je 1961. u istorijskoj polemici pobedio Dobricu Ćosića. Pirjevčevi naslednici su konačno počeli da pripremaju koncept države slovenačke nacije. Oklevanje između Prusa/Nemaca i Rusa bilo je svojstveno Slovencima više puta u istoriji, npr. u Prvom svetskom ratu i takođe na početku Drugog, kada je antiimperijalistički (kasnije oslobodilački) front sledio pakt Ribentrop-Molotov. Na neki način, dilema između pripadnosti germanskoj i slovenskoj kulturi ostala je – makar u latentnom obliku – aktuelna i u Evropskoj uniji. Poznato je da je Nemačka sa Rusima dogovorila gasovode i energetsku vezu, što je izazvalo najviše sumnji i sumnji u srednjoj Evropi – da ne govorimo o Amerikancima. Ovi u poslednje vreme ekonomski potiskuju evropske zemlje, od kojih neke, pored ruskih, neguju i kineske veze; sve se pogoršalo tokom epidemije covid-19, kada je iznenada - ali ne bez veze sa epidemijom - došlo do nestašice određenih elektronskih proizvoda potrebnih za evropsku (ali očigledno ne i za američku) automobilsku industriju.
Drugim rečima, zemlje centralne Evrope i baltičkih država počele su da dobijaju na prestižu i strateškom značaju, što se opet ne može odvojiti od razgovora, pa čak ni pretnji, koje dolaze iz Brisela i Luksemburga.
Kurir.rs/Demokracija