DAN ZAHVALNOSTI JE ZA NAS DAN ŽALOSTI: Američki Indijanci podsećaju na surovu istoriju navodno humanog praznika! VIDEO
Za mnoge, umesto proslave mira i zajedničkog prosperiteta između Indijanaca i hodočasnika, Dan zahvalnosti predstavlja mračnu senku genocida i otpornosti američkih domorodaca.
Svako pleme i svaki pojedinac može imati drugačiji način obeležavanja Dana zahvalnosti. Neki će se okupiti zajedno sa svojim porodicama i podeliti obrok, razmenjujući molitve i priče iz bogate usmene istorije Indijanaca. Drugi će postiti ceo dan.
Za člana plemena Denisa V. Zotiga, Dan zahvalnosti je „dan žalosti“. Zotig je potomak Medveda koji sedi i Nema povlačenja, obojice glavnih ratnih vođa Kajova.
„Za većinu domorodaca, Dan zahvalnosti nije proslava. Domoroci, posebno u oblasti Nove Engleske, sećaju se ovog pokušaja genocida kao činjeničnog dela svoje istorije i podsećaju se svake godine tokom savremenog Dana zahvalnosti“, kaže Zotig.
Zotig radi kao pisac i stručnjak za kulturu u Smitsonianovom Nacionalnom muzeju američkih Indijanaca u Vašingtonu
Ujedinjeni američki Indijanci Nove Engleske sastaju se svake godine da bi žalili. Okupljaju se kod podnožja statue Velikog Sačema Masasoita iz Vampanoaga kako bi se setili i razmišljali u nadi da Amerika nikada neće zaboraviti žrtve i tragedije svojih urođenika.
Član plemena Džuli Gareu takođe opisuje Dan zahvalnosti kao "dan žalosti" za svojim narodom. Gareu živi u rezervatu Sijuksa Čejen River u Igl Batu u Južnoj Dakoti i vodi omladinski projekat Čejen River.
Ove godine Džuli ne slavi Dan zahvalnosti i umesto toga organizuje događaj na Dan nasleđa američkih Indijanaca pod nazivom „Hvala za decu“, koji slavi domorodnu decu. Deca u rezervatu reke Čejen mogu da uživaju u domaćim takosima i da učestvuju u zabavnim aktivnostima.
U prošlosti je pravila domaća jela poput bivoljeg pečenja i supe od bundeve, u nastojanju da oda počast istoriji starosedelaca kuvanjem hrane koju bi starosedeoci inače jeli.
Garu je takođe radila sa decom u Omladinskom projektu kako bi napravila vasnu, tradicionalnu hranu Indijanaca sa ravnice napravljenu od mešavine sušenog mesa (obično bivola), sušenih bobica (obično aronije) i masti (obično masti bubrega ili koštane srži ),.
Drugih godina su održavali časove učeći decu starosedelaca da sašiju mokasine.
Džošua Ars, predsednik i izvršni direktor Partnerstva sa Indijancima, i dalje učestvuje na Danu zahvalnosti, ali na praznik gleda kao na način okupljanja sa porodicom i proslavljanja domorodačke kulture. On je deo Preri Bend Potavatomi Nejšna, federalno priznatog plemena u Kanzasu.
„Imao sam veoma mešano domaćinstvo jer je mamina strana porodice Indijanci, a očeva strana meksički Amerikanac. Uvek se radilo o tome da budem zajedno sa porodicom“, kaže Ars. „Radi se o tome da možemo da proslavimo na mnogo načina, otpornost naših porodica.
Uz ćurku za Dan zahvalnosti, Arsova porodica će jesti i tepsije od divljeg pirinča, s obzirom na to da je divlji pirinač bio osnovna namirnica za pleme Potavatomi u severnom regionu Velikih jezera.
Proslave Dana zahvalnosti su takođe u velikoj meri usredsređene na molitvu, što uključuje zahvaljivanje i sećanje na rođake koji su prošli pre nas i iznošenje molitava za dobru jesen i zimu, posebno da ostanemo topli tokom zime i da se zadovolje potrebe, kaže Ars.
Kao i Garu i Zotig, Ase je takođe nazvao Dan zahvalnosti „danom žalosti“ koji stvara višegeneracijske i međugeneracijske traume. On to povezuje sa evrocentričnim terminima koji su dominirali domorodačkim narodima, poput kolonizacije, otkrića i manifestne sudbine.
Garu kaže da je najveća stvar koju ljudi mogu da urade jeste da se obrazuju i nauče pravu istoriju Dana zahvalnosti. Onaističe da Indijanci u Južnoj Dakoti već dugo pokušavaju da promene nastavne planove i programe kako bi preciznije odražavali istoriju starosedelaca, ali da su ih državno zakonodavstvo više puta obaralo.
Garu i Ars su opisali učenje o Danu zahvalnosti kao harmoničnu proslavu koja uključuje međusobnu saradnju i poštovanje. Doživeli su grubo buđenje u odraslom dobu nakon što su saznali istinitu priču i razumeli dinamiku između kolonizatora i kolonizovanih.
„Dan zahvalnosti, kao priča o poreklu Sjedinjenih Država, izostavlja bolne istine o istoriji naše nacije. Predstavljanje Dana zahvalnosti deci kao prvenstveno srećnog vremena banalizuje našu zajedničku istoriju i uči poluistini“, kaže Zotig.
Međutim, Zotigh i Ars priznaju da bi opisivanje prave istorije Dana zahvalnosti moglo biti previše za malu decu s obzirom na nasilje i oštru realnost kolonizacije.
„Iako se slažem da su deca iz osnovne škole koja proslavljaju prvi Dan zahvalnosti u svojim učionicama suviše mlada da bi čula istinu, prosvetni radnici treba da dele činjenice o Dan zahvalnosti u svim američkim škole negde pre mature", kaže Zotig.
Kurir.rs/Ju-Es-Ej Tudej