Predsednik Vučić izjavio je danas u Sočiju, posle sastanka sa Putinom, da će Beograd u narednih šest meseci plaćati ruski gas po istoj ceni kao do sada, 270 dolara za 1.000 kubnih metara.
Srpski predsednik je rekao da je reč o "neverovatnoj ceni", pošto cena gasa na berzi prelazi 1.000 dolara za 1.000 kubnih metara, i dodao da je Srbija dobila i povećanje količine gasa i fleksibilnost isporuke u narednih šest meseci.
Ipak, svima u Srbiji mora biti jasno da će u narednom periodu cena gasa, i nakon krupnog popusta sa ruske strane, biti neuporedivo viša nego što plaćamo godinama unazad.
Posebno je neugodno što se krajem decembra okončava važeći ugovor po kome Srbija uvozi dragoceni energent po više nego povoljnoj ceni, 270 dolara za hiljadu kubika. To je bio poklon i u periodu izrazito jeftine energije, sada je bagatelno.
Međutim, cene energenata, posebno gasa, ali i struje, ne samo što su enormno visoke, već i snažno osciluju. Poslednjih dana gas na berzi košta između 800 i 1.170 dolara, kilovat struje varira između 105 i 235 evra. Tolike nestalnosti otežavaju da se uspostavi tržišna cena koju bi obe strane prihvatile kao osnov za sklapanje dugoročnog ugovora.
Ugovor ističe baš u najgore moguće vreme. Da stvari budu još nepovoljnije, sa političke scene, toliko važne za trendove cene energenata, stižu loše vesti. SAD i Evropska unija i dalje optužuju Rusiju da je ograničila obim isporuke i podstakla skok cena kako bi što više zaradila na izvozu. Nafta i gas donose Moskvi trećinu deviznih prihoda.
Spot tržišta protiv dugoročnih ugovora
Iz "Gasproma" poručuju da evropske države, kao i ostali kupci, mogu kupiti mnogo više gasa od Rusije, potrebno je samo da sklope dugoročne ugovore, kao što je bila praksa decenijama unazad.
Problem i jeste nastao pre tri i po godine, kada su, na pritisak SAD i bivšeg predsednika Trampa, evropske države počele da odustaju od kupovine gasa putem dugoročnih ugovora i počele da se oslanjaju na, u međuvremenu kreirana, spot tržišta gasa. Posle dve relativno uspešne godine kupovine, tržište je pokazalo i drugu, suroviju stranu lica; cene su podivljale.
Enormnom rastu su doprineli i manjak vetra, brzo gašenje termalki na ugalj, problemi sa gasovodom i gasnim poljima u Norveškoj, duga i relativno hladna prošla zima, pojačana potrošnja tokom toplog leta kada su potrošači za rad klima uređaja potrošili četiri puta više nego prethodne godine. Ipak, osnovni razlog, uzvraćaju iz Rusije, jeste oslonac pojedinih EU država na spot tržišta i dopremanje gasa TNL tankerima.
Pojačana potražnja iz Azije, gde je cena gasa uvek viša, privukla je i one tankere koji su prethodnih godina tovar izručivali na Starom kontinentu. Tako su Evropljani ostali bez gasa na koji su računali, novoizgrađena postrojenja za regasifikaciju su postala suvišna, a cene su "poludele".
Dominantna agenda
Obe strane su ostale na polaznim pozicijama; Evropljani, uz ređe izuzetke, ne sklapaju dugoročne ugovore, Rusi ne žele da prodaju preko spot tržišta. U Glazgovu, na velikom skupu o klimatskim promenama, gde se umnogome utiče na buduće energetske strategije, nije donet definitivan stav. Polazište da se do 2050. godine ukine upotreba uglja za proizvodnju energije, zamenjeno je blažim stavom "da se ide ka gašenju proizvodnje energije pomoću uglja".
Šta će preciznije značiti "gašenje" zavisiće od budućih odluka i ponašanja. Problem i jeste u tome što se preko dominantne, evroatlantske agende o klimatskim promenama globalno nameće ona energetska orijentacija koja najviše odgovara razvijenima, dok je u mnogo čemu neprihvatljiva za nerazvijene i izvoznike fosilnih goriva.
Zaoštrena je i retorika između SAD i NATO pakta sa jedne, odnosno Rusije sa druge strane; kulminiralo je pretnjom SAD da neće priznati predsedničke izbore u Rusiji 2024. godine ukoliko na njima učestvuje Putin. Pri takvim okolnostima teško je očekivati smirivanje i izgleda da će cene energije i energenata u dužem periodu biti izrazito, pa i ekstremno visoke. Sve ovo otežava dogovor kupca i prodavca oko dugoročne cene gasa.
Rast uz povoljnu cenu
Neće, dakle, biti lako tokom susreta u Moskvi naći rešenje. Velike su promene i nove cene će uticati na ekonomske odnose, pogotovo kod kupca gasa.
Prva stvar je, kada je reč o srpskoj strani, da zaboravi aktuelnu cenu od 270 dolara. Podsetimo, u periodu od 2004. do 2014. godine plaćali smo između 340 i 470 dolara za hiljadu kubiku. Sada je tržišna cena između 900 i 1.150 dolara, neprihvatljivo skupo za kupca dugoročnog ugovora.
Tokom pripremnih razgovora, "Srbijagas" je predložio da 30 odsto cene u ugovoru čini tržišna cena gasa, 70 odsto cena na osnovu takozvane "Naftne formule". "Gasprom" je predložio obrnuto, da 70 odsto cene bude sa gasnog tržišta. Treba znati da je i nafta snažno poskupela, do sredine jula iznosila je oko 48, sada premašuje 83 dolara po barelu. U prvom slučaju cena bi bila 440, u drugom 700 dolara za hiljadu kubika. Razlika nije mala i ima dosta prostora da se stavovi usaglase.
Dodatna pitanja su trajanje ugovora i fleksibilnost u povlačenju rezervisane količine gasa. Unazad sedam-osam godina Srbija je potrošnju sa 1,2 uvećala na 2,65 milijardu kubika.
Kako je gasifikacija i dalje orijentacija države, realno je da za pet godina potrošnja dostigne i četiri milijarde, što je još uvek daleko od planova iz socijalističkih vremena o potrebama za šest i po milijardi kubika godišnje. Posle najnovih događanja, rast je ostvariv samo uz povoljnu cenu.
Gas greje 645.000 domaćinstava
Manjak gasnih skladišta limitira mogućnosti Srbije da stvara dovoljne rezerve za uvećanu potrošnju u hladnom periodu. Stoga ima potrebu da naruči gasa kao da će zima biti izrazito hladna, ali da povuče samo onoliko koliko stvarno potroši i toliko i plati. U slučaju hladne zime, razlika bi mogla da premaši i 600 miliona.
Do sada ruska strana je pristajala da, što nije običaj u energetskim aranžmanima, sama koriguje realnu od naručene potrošnje. Tačno je da se Srbija oslanja na proizvodnju struje iz uglja, koja čini preko 71 odsto ukupno utrošene električne energije. Međutim, zaboravlja se da je u unazad desetak godina čak 90 odsto toplana u Srbiji prešlo sa uglja na gas i sada se pomoću ovog goriva greje oko 645.000 domaćistva, 30 odsto stanovništva.
Nešto više, 33 odsto, greje se trošeći drvo, dodatnih 20 odsto i dalje u pećnice ubacuje ugalj, dok oko 14 odsto porodica termoakumulacionim pećima povlači struju noću, kada je višestruko jeftinija, a danju zagreva prostorije. Očito da itekako još ima potreba za gasifkacijom, pa je pitanje cene gasa i značajnije nego što i danas izgleda. Time je obaveza predsednika Vučića u Moskvi veća.
Tradicionalno prijateljstvo
Srbija nema adute kojima bi mahala tražeći povoljnu cenu gasa. Može da ukazuje na činjenicu da je prijatelj Rusije, da godinama unazad nije učinila ništa što bi išlo na štetu "ruskoj braći", a jedina je država u Evropi koja se nije priključila sankcijama protiv Rusije. Istina je i da Moskva uzvraća političko prijateljstvo podržavajući Srbiju u teškom sporu oko Kosova.
Čini se, međutim, da je dogovor oko cene gasa prava prilika da se prijateljstvo, političko ali i ono davnašnje, još jednom potvrdi. Ovoga puta u nezgodnom trenutku i u situaciji kada su treći umnogome isprovocirali dramatičan rast cena, pre svega, gasa i struje.
Stara poslovica nas uči da je "u dobru lako dobar biti, na muci se poznaju junaci". U tom smislu, susret u Moskvi je izazov da aktuelne vlasti obe države još jednom iskažu privrženost dobrim, često i specijalnim, odnosima tradicionalnih prijatelja.
(Kurir.rs/021.rs, Ž.Lazić)