Naši preci tokom istorije strahovali su i čuvali se od zastrašujućih ala, karakondžula, bauka i raznih drugih demona, ali možda najveću jezu u našem narodu od svih utvara i bića sa natprirodnim moćima izazivali su - vampiri! Podbuli pokojnici sa izraženim očnjacima, dugom kosom i noktima, koji oživljavaju, predstavljali su najgoru noćnu moru za ljude na ovim prostorima, te su umrle često boli glogovim trnjem kako se ne bi vratili u svet živih i uznemiravali porodicu i zajednicu u kojoj su živeli!
Ovo je samo jedan u nizu magijskih rituala koji su ljudi nekad primenjivali kako bi se sprečilo oživljavanje mrtvaca, a Kurir u nastavku specijala o tajnama magije, vradžbina i bajalica u Srbiji otkriva koji su još obredi prilikom sahranjivanja bili ovde zastupljeni i koliko su se ta verovanja zadržala i danas.
Televizijska serija "Crna svadba" probudila je veliko interesovanje javnosti za obrede vlaške magije, ali i sve druge oblike magijskih rituala, a antropolog i etnolog Bojan Jovanović objašnjava za Kurir da je magija bila sastavni deo mnogih narodnih običaja i obreda, pa i kada je u pitanju - smrt.
- Verovalo se da se pokojnik, ukoliko se neke radnje ne izvrše, može vratiti na ovaj svet u vidu vampira koji uznemirava ljude i nanosi štetu zajednici, pa se praktikovao čitav niz postupaka kako demonske sile ne bi negativno uticale na njega. Smatralo se, između ostalog, da pokojnik treba da se "načne", što se često radilo trnom, da se njegova koža ne bi nadula i da ne bi došlo do toga da se on u vidu vampira demonizuje. Takođe, postojao je i običaj da se pokojniku na kapke stavlja novčanica kako pogledom ne bi još nekog odvukao na onaj svet - objašnjava Jovanović.
Inače, prva dokumentacija u svetu o vampirima potiče upravo iz Srbije, i to iz 1725. godine, a smatra se da i sama reč "vampir" - opšteprihvaćena u svetu, potiče sa ovih prostora. Iako je tada dokumentovano, verovanje u vampire, ili nešto slično njima, potiče još iz starine i paganskih običaja - kaže za Kurir Dragan Cicvarić, etnolog i antropolog.
- Kako se pokojnik ne bi povampirio, trebalo je da ga neko čuva da ga ne preskoči neka životinja. Verovalo se i da ogledala treba okrenuti ka zidu jer duh pokojnika može da uđe u ogledalo i ostane medu živima, a takođe je postojao i običaj da se razbije sud, jer je to značilo da je neki proces završen i da ne može da se ponovo sastavi. Pokojnik se, takođe, iznosio iz kuće sa nogama unapred kako se ne bi vratio - objašnjava naš sagovornik.
Glogovo trnje se, kako navode dostupni izvori, pokojniku zabijalo u nogu, palac, uvo ili ispod nokta, a nekada se i na grob pored krsta udarao mali glogov kočić. Mere su bile preduzimane i ako se neko povampiri - trnje od gloga i prut od šipka vešali su se o vrata i prozore ili stavljali na prag, gde su se ostavljale i vile i druge šiljate stvari. Ako ništa od ovoga ne otera vampira, on se prati, pronalazi, sačeka da se vrati u raku, i onda, dok spava, prikiva se glogovim kocem za grob.
Glog je poznat u našoj tradiciji kao vrlo otporno drvo, pa se smatralo da zbog toga ima zaštitna svojstva, objašnjava Cicvarić, koji kaže da verovanje u vampire i dalje postoji u nas, ali u mnogo manjem obimu.
- Mnoga verovanja su se izmenila i nestala, a posebno otkako je dovedena struja. Sama ta noć, gde je sve neosvetljeno i gde nemate nikakvu vidljivost kilometrima oko sebe, uticala je na ljude da stvaraju različite slike i fantazije i da se pitaju šta se to krije u mraku. Sada je drugačija situacija, ali i danas ljudi veruju u svašta.
Kurir.rs/Ružica Kantar