Uselu N. ne zovu popove na sahrane, a petlovi ne kukuriču. Ovo prvo potvrdio mi je i sam sveštenik u čijoj su parohiji, a drugo... pobegao sam iz N. pre zore i ostatak noći proveo u košmaru, pa verujem na reč onima koji su mi pripovedali. Uostalom, ti su ljudi dokazali da su o običajima u N. i njegovim stanovnicima dobro obavešteni: prvo su me usrdno molili da tamo ne idem, a onda - kad sam ostao pri svom naumu - povezali su me sa crnom vračarom.
Razgovarao sam ranijih godina u istočnoj Srbiji sa ženama koje leče neke duševne bolesti, pomažu nerotkinjama da zatrudne, a ljudima vraćaju mušku snagu, proriču budućnost i skidaju čini. Same su to nazivale belim vračanjem - tvrdile su da pomažu ljudima i da čine dobra dela. Nisu volele kad sam se raspitivao šta rade „crne“. Na sam pomen krstile su se i vrtele glavom, jer se veruje da su one povezane sa paklom i da im đavo pomaže da ljudima čine zlo: šalju im u kuću nesreću i bolesti, ili navode muškarce i žene da se, protiv svoje volje, zaljube u onog ko je vračari platio da baci čini. I još, muškarce „vezuju“, čine ih impotentnim na zahtev ostavljene ljubavnice, ponekad i one koja je postala bivša, jer je njen par zbog čini iste vračare izgubio glavu za drugom. Ozbiljna kriminološka istraživanja zločine zbog „vezivanja“ - ubistva vračare, i one koja je to naručila - vode kao posebnu statističku kategoriju.
A šta ja da tražim od crne vračare?
Ljubav na silu
Nisam verovao u te gatke, ali ko od vas ne bio pomislio da tu možda ima nešto ako se ugledni i trezveni ljudi u Kučevu, Majdanpeku, Negotinu... odjednom uozbilje i promene temu kad napravite vic na račun vlaške magije? Ili kad se u pet-šest sela ispod Deli Jovana čitavih pola veka bezrezervno veruje da neka osoba može da upravlja silama pakla. Ili one njom, da ne ulazimo sad u teološke ili kakve već rasprave...
Neću reći kada, ni gde, ni kako, sedeo sam u letnjoj kuhinji jedne starice koja uživa takav glas. Ali šta da tražim? Znam nekoliko ljudi koje bih rado video sa gipsom na nozi, ali to mi nije zvučalo kao dovoljno ozbiljan razlog za posetu. Pomislio sam da će se vračara naljutiti, a ja sam se, iz razloga koje sebi ni sada dok ovo pišem ne mogu da objasnim, od prvog trenutka susreta te žene jako bojao! Nisam imao ni zrnce sumnje da ta žena sve može! Ako poželim da neko umre, činilo mi se - umreće, samo treba da izgovorim njegovo ime! Tek kasnije setio sam se da se za to verovatno mnogo više plaća... Sebe smatram staloženim i uravnoteženim muškarcem, ali tamo mi se sve vreme činilo da je u neosvetljenom uglu te letnje kuhinje rupa koja vodi ravno do pakla i u kojoj su... nepomenici.
- Kaži, dumitalje (gospodine), koja te je muka dovela kod mene? - bilo je prvo što mi je uopšte rekla. Prethodno mi je, ćuteći, otvorila vrata i pokazala gde da se smestim.
Pomislio sam: ako već plaćam, a „možda ima nešto“, zašto ne bih... i rekao da hoću jedna ženska osoba da bude moja.
Premerila me je pogledom kao da ocenjuje koliko će joj teško biti da to izvede i pitala imam li nešto njeno.
- Odakle mi? - izletelo mi je pre nego što sam pomislio da bih morao da budem učtiviji. - Može li ovako, bez toga? - pitao sam skrušeno.
Moglo je.
Smeo bih da se zakunem da je devojka u kineskoj radnji, „naša“, znala zašto se raspitujem gde stoje ženske lutke, veštačko cveće, lak za nokte...
- Crvenu vunicu nemamo, uzmite izolir-traku! - rekla je bez ustručavanja.
Sa svim tim vratio sam se u N., ali ispred kapije je bio parkiran „audi“ iz Zagreba, pa sam sačekao dobrih pola sata da vračara kupljene stvari poveže, obaje i da mi novi zadatak.
Pećina čuda
Pećina Duboka kod Neresnice od starina ima veliki značaj u magijskim obredima Vlaha. Na ledini ispred grotla nalaze se ostaci nekoliko mostića zvanih „punće“. Nekada su to bila brvna umotana u belo platno, a krajevi su im bili okićeni cvećem i svećama, dok je rukohvat omotavan crvenim koncem. Postavljani su da duša pokojnika pređe na onaj svet. Ranijih godina su se pred Dubokom na Trojice skupljali ljudi iz okolnih sela, a rusalje igrale kolo i donosile vesti sa onog sveta, a danas... Šta se pod okriljem noći dešava i ko dolazi, meštani tvrde da ne znaju, i ja verujem da im ne pada na pamet da priđu prozoru kad u gluvo doba čuju, kako se priča, topot potkovanih konja ili klepet zvona na ovnu predvodniku.
Trebalo je da onu lutku odnesem u Duboku.
- Tamo ćeš, gospodine, da nađeš mesto gde je bio fuok... ingrađit...
Mešala je vlaške i srpske reči, ali shvatio sam da treba da nađem ograđeno mesto na kojem je gorela vatra, da stavim onu lutku i da dvadeset jedan put izgovorim bajalicu, koju sam nekoliko puta morao da ponovim tu pred njom, da bi proverila da li sam zapamtio.
Za svaki slučaj, neću je ovde navesti, ali mislim da smem da kažem da se pominju pepeo i razgorevanje i, naravno, ime.
- Kad to uradiš, uveče da dođeš kod mene... Ali pazi da na sebi nemaš ništa crno! Dobro pazi!
Bez kape sam mogao, a pošto je bilo kasno da kupujem nove čarape, obuo sam cipele na bosu nogu. Petlovi u N. ne kukuriču, ali psi laju vrlo glasno. Besno su skakali na ograde i cimali lance dok sam se trudio da izbegnem blatnjavi deo puta, ali ni iz jedne kuće se nije pomolio neko da vidi šta se dešava.
- Sedi, dumitalje!
Na stočiću za kojim sam i ranije sedeo ovog puta je nepomično ležao crni golub! U prvi mah sam pomislio da je mrtav, ali pomerao je oči, pa sam pogledom tražio uzicu kojom je vezan... Nije je bilo. Pitom je, zaključio sam, vračarin ljubimac, kao crna mačka u stripovima.
Nije ljubimac, proletelo mi je kroz glavu kad je na sto spustila mali nož. Odjednom sam postao svestan da mi se noge smrzavaju i da se studen penje ka stomaku...
Pognuta napred od starosti, oslanjajući se o delove oskudnog nameštaja, starica se kretala po toj prostoriji donoseći razne predmete na sto: teglu sa vodom, klupko konca, malo ogledalo u zelenom plastičnom ramu, kocke šećera koje su se krunile na prljavom tanjiriću...
- Stavi brinka na sto!
Nisam razumeo.
- Ruka! Stavi ruke na sto!
Dok je bajala na vlaškom (razaznavao sam samo ime ženske osobe zbog koje sam, navodno, došao), pratio sam kako se kocke šećera rastapaju u tegli i brojao mehuriće, trudeći se da ne mislim na goluba. Vezala je crvenu vunicu u nešto nalik cvetu i ostavila sa strane, a onda tražila da devet puta huknem u ogledalo.
-... šasa, šapće, uopt, devet - brojala je, pa pustila da ogledalo bućne u teglu.
Onda je uzela goluba - je li bio pijan, hipnotisan, začaran? nije se pomerio! - levom rukom, i desnom nož.
Tihi lepet krila
Ne umem da objasnim mnoge stvari koje su se desile te večeri, pa ni zašto nisam ustao i rekao da odustajem. Umesto toga, samo sam pitao da li smem da žmurim!
Ne želim da čitaocu opisujem ono što sam, zatvorenih očiju čuo. Uostalom, njeno bajanje bilo je glasnije od onog jednog lepeta krila i kratkog struganja nazubljenog noža... a onda me je zujanje u ušima potpuno odvojilo od spoljnog sveta i izgubio sam predstavu o vremenu.
Kao u snu, ne čudeći se, osetio sam nešto toplo na usnama, pa neprijatan miris ruke koja ju ložila vatru... a onda je moj um vrisnuo i odskočio sam unazad i pre nego što sam otvorio oči! Starica je golublje srce, ne veće od zrna pasulja, kvrgavim prstima gurala u moja usta!
- Ingići! Ingići, dumitalje!
Pomislila je da je problem u tome što je ne razumem, pa je rekla na srpskom:
- Srce golubice. Progutaj!
Cela utroba mi se podigla i zastala u grlu, a usne me pekle kao da su zalivene kiselinom.
Stajao sam pored prevrnute stolice i vrteo glavom, a starica me je gledala sa čuđenjem. Da li je moguće da sam jedini odbio da to učinim?
I dalje sam odmahivao glavom kao malouman. Krajičkom oka video sam gužvu crnog perja na stolu, pa sam stavio ruku na usta da ne povratim. Mora da sam izgledao toliko jadno da se izaslanica pakla na zemlji smilovala i rekla mi da sednem.
- Skuvaću ga, čekaj...
Zahvatila je vodu iz lonca na kraju šporeta i u olupanu emajliranu džezvu ubacila onaj krvavi komadić, s mukom se sagla da ubaci komad drveta, pa smo sedeli i ćutali dok voda nije provrela. Onda je izvadila bledosivo smežurano zrno i pružila mi ga na prljavom dlanu.
Stideću se do kraja života, ali uzeo sam ga rukom, koja se tresla, i progutao!
Starica je rekla nešto na vlaškom i ponovila ono žensko ime, pa sam shvatio da je gotovo. A i da nije, bio sam odlučan da odem i umrem sklupčan što dalje odatle.
- Hvala i doviđenja! - rekao sam pometeno i uhvatio se za kvaku.
- Dumitalj...
Trebalo je da platim. Ona valjda ni od koga ne traži novac unapred, sigurna je da niko na kraju neće odbiti da plati. Ili će nepomenici iz crne rupe u uglu njene sobe izaći...
Sutradan me je probudilo sunce u prozoru hotela. Tek posle nekoliko minuta setio sam se prethodne noći. San? Nije bio san, pekla me je usna. A nisam više imao ni evre...
Malo sam žalio goluba, a onda mi se licem raširio osmeh kad sam zamislio kako mi ona ženska osoba prilazi i pita gde sam to bio i šta sam radio, i prosto joj se ne ide od mene.
Momčilo Petrović