Trubač Dejan Petrović sinonim je za dobru zabavu i energiju. Izvođač je srpske tradicionalne muzike i nosilac je brojnih nagrada, a ono čime se najviše ponosi je njegova porodica.
Odrastao je u jednom selu nadomak Užica, a u intervjuu za 24sedam, on otkriva detalje svog najranijeg detinjstva, odnosa sa roditeljima, početka karijere, odlaska njegovog oca, ali i poznanstva sa njegovom životnom saputnicom.
- Jako divne i srećne uspomene budi sećanje na detinjstvo. Bili smo jedna velika porodica, koja je živela u zajednici, prababa i pradeda, baba i deda, pokojni otac, majka, brat i ja. Jedna izvorna tradicionalna srpska porodica. Svi smo živeli na istom imanju, bile su to dve kuće, jedna pored druge, ali svi smo pod istim krovom doručkovali, ručali i večerali. Nekad je ljudima porodica bila na prvom mestu, danas nije tako. Izgubljene su te tradicionalne vrednosti, brakovi se brže rasturaju nego što se sklapaju. Interes i korist su ispred porodice - priča Petrović i otkriva da mu poljoprivredni poslovi nisu strani, nikada se ničega nije libio, a u najranijem dobu je čuvao ovce:
- Svako je imao svoje zaduženje shodno godinama koje je imao. Kada sam bio mali ja sam čuvao ovce, kada sam malo stasao, radio sam bukvalno sve poslove na poljoprivredi. Bavili smo se stočarstvom, voćarstvom, poljoprivredom, u našim krajevima ljudi se ne opredeljuju samo za jednu granu. U podrumu je moralo svega da bude od voća, povrća, hrane za stoku, sve se obrađivalo, samo da se ne kupuje. Kod nas se znalo šta ko radi u kući. Danas se deca kupuju, kupuje se i poštovanje dece prema roditeljima, ranije nije bilo tako, nije bilo tih stimulansa ako uradim nešto, dobiću nešto - priča iskreno trubač i otkriva da je kao dečak bio nestašan, te da je njegov brat često „nagrabusio” zbog njega:
- Kao mali, moram da priznam da sam bio pomalo nestašan, voleo sam da zabušavam, brat je često izvlačio deblji kraj, sve je pucalo po njemu, on je radio i za sebe i za mene. Ja sam se izvlačio koliko sam mogao. Brat i ja smo dva različita sveta, Darko je povučen, ja sam uvek išao glavom kroz zid, želeo sam sve da dobijem, ali bez obzira na sve, to je ono dečije, nas dvojica smo lepo funkcionisali, a tako je i dan-danas. Kao dečak sam bio ambiciozan, lider, sve što zamislim, želeo sam i da dobijem što je pre moguće. Ne mogu da kažem da sam bio šmeker, jurile su me devojke, ali nisam hteo da imam devojku pošto-poto. Da sam bio lud za nekom devojkom, nisam, kad vidim da nema povratne energije prema meni, ja sam se povlačio. Svi smo imali te školske simpatije, sedam dana ti se sviđa jedna devojčica, sedam dana druga. Svi smo prošli te faze.
U životu nije previše očekivao i radovao se malim stvarima, te priznaje da su tetris i bicikl nešto što ga je činilo najsrećnijim detetom na svetu.
- Jedva sam čekao da dobijem tetris, otac se vratio sa jedne svirke i bratu i meni kupio. Bio sam oduševljen, to je za mene bilo fascinantno. Danas deca na telefonima imaju svašta. I svojoj ćerki pričam kako je moje detinjstvo bilo, ali ona ne može da veruje, ne ulazi joj u glavu. Kada sam dobio bicikl, srećnijeg deteta od mene nije bilo.
Odlazak oca mu je teško pao, a kako ističe, tu se i njegovo detinjstvo završilo. Ušao je u svet odraslih, od njega se očekivalo mnogo, jer je poticao iz muzičke porodice i morao je da opravda slavu svojih predaka.
- Odrastao sam u muzičkoj porodici, pradeda, deda, otac, ja, brat i bratov sin nastavljamo tradiciju. Često smo za Božić umeli da sednemo i da zasviramo, jer kažu da tad valja sve početi. Sa šest godina sam dobio prvu trubu, sa osam sam savladao neke tehnike i melodije, a prvu pesmu koju sam naučio bila je "Jutros mi je ruža procvetala". To kako nam je bilo bez oca znamo samo brat, mama i ja. Bukvalno, nikome ne bih poželeo da mu se detinjstvo završi sa 14, 15 godina i da počinješ da se družiš sa ljudima koji su vršnjaci vašeg oca i da sa njima sarađujete. Jednostavno, preko noći odrastete. Bog je tako hteo, na nama je bilo da se borimo. Teško je bilo nastaviti dalje. Naročito pri pomisli da njega nema kao figure i stuba naše porodice, ali živeti se dalje mora, kako zbog porodice, a tako i zbog njega. Bol ni sa kim nisam delio izvan porodice, osim sa muzikom - priča Dejan sa knedlom u grlu i otkriva kakav odnos je imao sa ocem, koji ga,nikada u životu nije udario.
- Kako mene moja Jovana retko viđa kući, tako sam i ja svog oca slabo viđao zbog posla. On je dosta putovao, kao i mi danas, ali uvek je bio uz nas, šalio se sa nama. Od kad znam za sebe, učio me je da budem dobar čovek. Sećam se i prve pesme koju me je naučio, umeo je i da me pohvali kada nešto dobro odsviram, ali i da me iskritikuje ako nešto ne uradim dobro. Nikada me otac u životu nije udario, sankcije su bile. Kada god sam nešto zabrljao, bilo je oduzimanje trube.
Životnu saputnicu Branku je upoznao sasvim slučajno i to kod nje, na proslavi krsne slave. Njihove energije su se poklopile, počeli su da se zabavljaju, a kruna njihove ljubavi je ćerka Jovana.
- Suprugu sam upoznao kod nje na slavi. Ja sam sa drugom otišao kod nje. Pošao sam iskreno da kažem, nepozvan sa drugom na slavu. Znao sam kod koga idemo, ali se nismo družili i od tada je sve počelo. Družili smo se, viđali i zabavljali godinu dana, a posle toga sam je verio. Ljubav smo krunisali i brakom i eto od 2007. godine, pa do dana-današnjeg je sve bolje i bolje. Ja sam osetio da je ona prava osoba za mene, sa druge strane sam osetio isto. Da vratimo vreme nazad, ja bih sve ponovo isto. Nas dvoje smo spremili večeru, sveće i vino i to je bilo sve, tako sam je zaprosio.
Dejanova ćerka za sada ne pokazuje ambicije prema muzici, ali zato obožava glumu, u čemu ima veliku podršku roditelja.
- Ona ima 14 godina, osmi je razred i zanima je isključivo gluma, ide u jednu privatnu školu glume. Sve je na njoj, mi smo tu da joj damo vetar u leđa i podršku, ako bude htela time da se bavi i bude imala talenta, tu smo uz nju.
Dejan vredno radi i na svojoj karijeri, a publiku će uskoro obradovati novom kosovskom pesmom koju će otpevati Crnkinja iz Konga odevena u srpsku narodnu nošnju.
Kurir.rs/24.sedam/M.M.
Bonus video: