PASIVNA AGRESIJA: Demonstranti blokadama prave nepotrebnu štetu, velikom broju građana samo zagorčavaju život!
Ned, 05.12.2021. 19:54h
→ 21:56h
Ana Paunković
Iako su, na sreću, prošli bez većih incidenata, atmosfera tokom protesta
bila je toliko usijana da je malo falilo da neko uzme pravdu u svoje ruke, a onda je pitanje kako bi se sve završilo
Protesti koje predvode inicijativa Kreni-promeni i pokreti okupljeni oko Ekološkog ustanka, polako ali sigurno postaju rezervoar za nasilje. Ako je neko i sumnjao, u to je prekjuče mogao i da se uveri. Jer velikih incidenata tokom blokade auto-puta, mostova i lokalnih saobraćajnica, istina, nije bilo, ali je atmosfera bila toliko usijana da je malo falilo da neko uzme pravdu u svoje ruke, a onda je pitanje kako bi se sve završilo.
Sve ima granice
S jedne strane, niko nije protiv mirnih, demokratskih protesta, to je, uostalom, tekovina demokratije - svako može da pobuni protiv bilo čega. Ali, s druge strane, čak i takva vrsta slobode ima neku granicu, koja mora da se poštuje, svidelo se nekome ili ne.
Pa ako se malo pogleda i izvan granica Srbije, lako će se videti da retko gde manjina može ovako da teroriše većinu. A upravo takvom teroru su građani Srbije izloženi prethodna dva vikenda, tokom kojih jedna grupa ljudi blokira auto-puteve, lokalne saobraćajnice i mostove širom Srbije.
Time ne samo da se ugrožava većina građana Srbije i zagorčava im se život nego se pravi i velika, nepotrebna šteta, stvara se velika pasivna agresija, koja vrlo lako može da postane i aktivna. Videli smo u subotu tokom incidenata, kada je došlo i do nekoliko manjih fizičkih obračuna zato što su građani bili sprečeni da stignu tamo gde su krenuli.
Zašto mora ovako
S bebama u rukama po hladnoći idu pešice zbog blokade
Mnogim porodicama prekjučerašnja blokada saobraćajnica i mostova zagorčala je život, posebno onima s malom decom. Dve majke su se ni krive ni dužne našle zarobljene u blokadi na dva različita beogradska mosta, a epilog je bio taj da su na samo dva-tri stepena u plusu morale da nastave s bebama u rukama. Na Pančevačkom mostu zabeležena je ružna slika. Majka s bebom u naručju, na onoj temperaturi i po onom vetru, ide preko mosta...
U drugom tvitu je objavljen snimak na kom se vidi kako majka sa starijom devojčicom izlazi iz kola, a otac iznosi korpu sa bebom. Možda su žurile da ih što pre odvedu kod lekara, ali nažalost, to nisu mogle samo zato što je manja grupa demonstranata sebi dala za pravo da odredi ko i kuda sme da se kreće.
Printscreen/Twitter
foto: Printscreen/Twitter
Iživljavanje
O potresnim prizorima kada roditelji, zaglavljeni u koloni automobila, izvode decu iz vozila i nastavljaju put pešice - izlišno je i govoriti. Tako smo gotovo istovremeno imali, s jedne strane, sliku demonstranata koji igraju fudbal na blokiranoj Slaviji u Beogradu - pa čak i nakon zvaničnog okončanja blokade - kao i grupu demonstranata koji igraju kolo nakon što su blokirali Pančevački most, dok paralelno, s druge strane, gledamo snimak roditelja kako iznose nosiljku s bebom iz auta u blokiranoj koloni i nastavljaju put pešice. Šta je sve ovo nego čisto iživljavanje manjine nad većinom?!
Inače, blokadom vitalnih saobraćajnica krši se, pre svega, Ustav Srbije, jer se građanima ograničava sloboda kretanja. Takođe, krši se i Zakon o javnom okupljanju, koji predviđa da okupljanje nije dozvoljeno na mestima na kojima se održavanjem skupova krše ljudska i manjinska prava i slobode drugih. Ključno pitanje koje bi svako morao da postavi posle svega - dokle će država sve ovo da dozvoljava, odnosno do kada će da toleriše blokadu vitalnih stvari, poput auto-puteva i mostova?
Hteo da opere ružnu prošlost
Đilas pokušao da se okoristi, okupljeni ga izviždali!
Lider SSP Dragan Ðilas uporno pokušava da obriše svoju ružnu prošlost i da silaskom među demonstrante na nazoviekološkim protestima prigrabi koji politički poen, ali je prekjuče pak dobio tačno ono što zaslužuje svaki prilepak koji želi da se okoristi o tuđi trud i rad. Zvižduci negodovanja po njegovom „silasku među narod“ koji je izašao na ulice da pokaže revolt prema Rio tintu slikovito, ali i vrlo precizno pokazuju da su razotkriveni pravi razlozi iznenadnog Ðilasovog aktivizma i lažne brige za životnu sredinu Srbije.
Ðilas je svakim korakom koji je napravio na tom protestu pokušavao zapravo da opere slovo po slovo svoje ranije hvalospeve o Rio tintu, ali ga je i svaki zvižduk iz mase i povik „Šta će nam Ðilas“ podsećao na njegovu ružnu prošlost, u kojoj je, iz uloge vlastodršca, mogao da utiče na odluke države i tako menja priču o Rio tintu u Srbiji.
Kada je 2017. godine javno agitovao da se litijum izvlači iz srpske zemlje, Ðilas je bio zaslepljen milionima i milijardama od prodatih baterija „mejd in Srbija“, pa o životnoj sredini nije ni progovorio. Danas pak zna da politički ćar leži na drugoj strani, pa hoće da ga prigrabi kačeći se na narastajući zeleni talas. Njegova priča da je najglasniji protivnik Rio tinta jeste stavljena na prodaju, on ju je plasirao, ali će teško biti kupljena, sudeći po subotnjim zvižducima i kiselim osmesima na licima Ðilasa, Marinike Tepić, Dejana Bulatovića i ostalih iz vrhuške SSP koji su se pojavili na jednoj beogradskoj blokadi.
Takva drska politizacija ekološkog protesta najmanje je što treba onima koji su iskreno ušli u protestnu kolonu i želeli da ukažu na realne ekološke probleme. Jer, potpuno je bizarno da u istoj koloni koračaju istinski čuvari životne sredine i oni koji su u proteklih 17 godina stvarali razloge za današnje nezadovoljstvo.
Ðilas je svakako jedan od tih saučesnika u državnom aparatu koji su bili u poziciji da slučaj Rio tinta kanališu i izgrade ga po meri koja odgovara današnjim zahtevima ekoloških pokreta. Treba stalno podsećati na činjenice da se Rio tinto nije dogodio Srbiji danas. Ne, Rio tinto nam se dešava od 2004, kada je vlada Vojislava Koštunice potpisala prvi dokument, a kasnije je svaka vlast nastavljala da širi polje delovanja Rio tinta. Dakle, i vlast DS u kojoj je Ðilas bio i te kako uticajan i u kojoj je dobijao različite državne zadatke, od direktora Narodne kancelarije predsednika države (tada Boris Tadić), preko ministra zaduženog za Nacionalni investicioni plan, do gradonačelnika Beograda.
E. K.
ATA images
foto: ATA Images
Zato, na kraju, valja još jednom apelovati na uzdržanost i mir. To je ono što nam je najpotrebnije - uzdržanost kako od fizičkih sukoba tako i od teških reči, zapaljive retorike...